Entoni Hopkins (88): Muzika mi je bila prva želja

Dvostruki oskarovac Ser Entoni Hopkins u 88. godini ostvario je san koji je krio decenijama. Legendarni glumac potpisao je ugovor sa izdavačkom kućom Decca Classics i 10. jula objavio debitantski singl “Bracken Road”. Muzika, ne film, bila je, kaže, njegova prva ljubav.

Za irski list izjavio je da mu je “muzika bila prva želja, prva čežnja”. Reč je o čoveku koji je za uloge Hanibala Lektera i pape dobio dva Oskara, a sada, u godinama kada većina razmišlja o odmoru, kreće u sasvim nov poglavlje. I to ne stidljivo, nego sa punim orkestrom iza sebe.

Album koji je čekao šezdeset godina

Singl je najava za prvi studijski album pod nazivom “Life Is a Dream”, koji izlazi 21. avgusta. Nije to zbirka pesama napisanih preko noći. Hopkins je ovu orkestarsku muziku komponovao tokom šest decenija, u pauzama između snimanja, u hotelskim sobama, kod kuće za klavirom. Sakupljao ju je strpljivo, kao neko ko zna da pravo vreme dolazi kad dođe.

Za izvođenje su zaslužni ozbiljni muzičari. Dirigent Gustavo Dudamel, jedno od najvećih imena savremene klasične scene, stao je za pult, a svira Philharmonia orkestar. Kada glumac tog kalibra dobije ovakvu podršku, jasno je da izdavačka kuća njegovu muziku ne tretira kao hobi poznatog imena, nego kao ozbiljan umetnički projekat.

Sam singl “Bracken Road” ima posebnu priču. Hopkins ga je napisao daleke 1963. godine, dok je bio mladi glumac u Liverpulu, a pesma je inspirisana sećanjima na detinjstvo u velškom mestu Margam. Melodija je, dakle, starija od većine njegovih filmova. Nosio ju je sa sobom kroz čitavu karijeru, čekajući trenutak da je konačno podeli sa svetom.

Zašto se glumac tek sada odlučio na muziku?

Odgovor je jednostavniji nego što se čini. Hopkins nikada nije prestao da svira, samo to nije radio pred publikom. Samouki je kompozitor, a njegov talenat nije ostao potpuno neprimećen ni ranije. Godine 2012. dobio je prestižnu Classic Brit nagradu za album godine, što je bio prvi ozbiljan signal da iza glumca stoji i muzičar.

Ono što je nekada bila privatna strast, sada je postalo javna izjava. Umesto da se povuče, Hopkins bira da se otvori na najintimniji mogući način. Muzika koju je pisao za sebe, u tišini, sada dobija dvoranu, orkestar i publiku širom sveta.

Ima nečeg dirljivog u tome da čovek u 88. godini debituje. To nije potez nekoga ko nešto dokazuje, nego nekoga ko je konačno rešio da ne odloži ono što voli. Priča o “Bracken Road” zapravo je priča o strpljenju, o snu koji se nije ugasio ni posle šezdeset godina čekanja.

Njegovi obožavaoci širom Balkana glumca pamte pre svega po hipnotičkom pogledu i tihom glasu Hanibala Lektera. Sada dobijaju priliku da čuju kako zvuči kada Hopkins progovori kroz note umesto kroz repliku. A da li biste ga radije slušali na filmskom platnu ili u koncertnoj dvorani?