Sto godina mlade diplomatske slike: Beljanski u krugu prijatelja
Spomen zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu otvara izložbu Beljanski i prijatelji povodom stote godišnjice nastanka portreta Mladi diplomata, sa odabranim portretima i autoportretima devet umetnika koji su sa njim bili u trajnom prijateljstvu.
Pariz, 1926. Pavle Beljanski, dvadeset i sedam godina, sekretar Kraljevske ambasade. Mala radna soba u devetom arondismanu, pijaca Saint-Honore. Pred njim slikar Branko Popović, sa kojim je tih meseci u prijateljstvu kakvog su mladi ljudi posle Velikog rata gradili sa žurbom.
Iz tog susreta nastao je uljani portret pod nazivom „Mladi diplomata”.
Slika je sto godina kasnije više od dokumenta. Ona je početak jedne praistorije srpskog kolekcionarstva. Beljanski je u narednih četrdeset godina najsistematičnije sakupljao srpsku modernu umetnost prve polovine 20. veka, a posle smrti zbirku ostavio Novom Sadu, gde je 1961. osnovana Spomen zbirka koja danas nosi njegovo ime.
Izložba u dva nivoa
Postavku „Pavle Beljanski i prijatelji” otvorila je kustoskinja Jasmina Jakšić Subić. Koncepcija je jednostavna, ali u srpskim galerijama retka.
Dve paralelne linije:
- portreti Beljanskog koje su izradili njegovi prijatelji
- autoportreti istih tih devet umetnika
Time se posmatraču nudi dvostruka linija čitanja. Kako su slikari videli sebe, i kako su videli zajedničkog prijatelja. Za umetničku interpretaciju, to je dramaturški luk koji se u stalnim postavkama gotovo nikad ne postavlja.
Devet imena, devet pogleda
Pored Branka Popovića, izložba prikazuje radove devet umetnika koji su bili u dugom prijateljstvu sa Beljanskim:
- Sava Šumanović, čiji je portret Beljanskog iz 1932. inače u stalnoj postavci, za ovu izložbu se postavlja uz autoportret istog slikara
- Milena Pavlović Barili
- Petar Dobrović
- Marko Čelebonović
- Toma Rosandić
- četiri umetnice o kojima je istraživanje kustoskinje produbljeno tek u poslednjih nekoliko godina: Beta Vukanović, Zora Petrović, Ljubica Cuca Sokić, Olga Olja Ivanjicki
Posebna vrednost postavke je u tome što su za neke portrete prvi put objavljeni dokumentarni materijali iz Beljanskog ostavštine. Prepiska sa Šumanovićem iz tridesetih. Prepiska sa Ivanjicki iz pedesetih. Dnevnički zapis Marka Čelebonovića o porodičnoj večeri u Beogradu 1937.
Sve to pokazuje da prijateljstva nisu bila samo umetnička, već ozbiljna životna mreža. Takva mreža se ne odgaja slučajno. Ona je rezultat dugogodišnjeg odnosa prema umetnicima sa pažnjom kakvu je Beljanski držao.
Šta jedan portret može da bude
„Mladi diplomata” je u svojoj koloristici prepoznatljiv za Popovićevu poetiku tih godina. Maslinastozelena i smeđa paleta, minimalni akcenti crvenog na kravati.
Beljanski na slici nije idealizovan. Izduženo lice. Blago podočne osenčaje. Izraz koji se zaustavlja između prijatnosti i mladalačkog samopouzdanja koje pripada karijernom diplomati u stvaranju.
Popović je tu uhvatio ono što u Beljanskom verovatno već dolazi, sposobnost da bude prijatelj sa umetnicima a da sam ne želi da bude njihov rival. Ostao je kolekcionar a ne umetnik. Za istoriju srpske umetnosti to se pokazalo kao srećna podela uloga.
Autoportreti Šumanovića (1928), Pavlović Barili (1937) i Ivanjicki (1966) postavljaju portretsku liniju koja prati pola veka srpskog modernizma. Svaki od njih nosi otvorenu autoanalizu koju portreti Beljanskog ne nose. Portreti istog čoveka, naslikani različitim rukama, više su interpretativni nego dokumentarni.
Stara muzeološka mudrost da slikar u sebi vidi više nego u modelu, ovde dobija ilustraciju.
Mesto i kontekst
Spomen zbirka stoji na Trgu galerija u Novom Sadu, u zgradi izgrađenoj 1961. po projektu arhitekta Iva Kurtovića. Stalna postavka prikazuje se besplatno svake nedelje.
Trenutna izložba je u prizemnoj sali, koja je u prvoj polovini meseca držala izložbu fotografija „Refleksije”. „Beljanski i prijatelji” preuzima taj prostor kao redovni gostujući program.
Praktične informacije:
- ulaz besplatan
- izložba traje do 15. juna
- radno vreme: ponedeljak do petak 10 do 18, subota 10 do 14, nedeljom zatvoreno
- u toku trajanja najavljen je i stručni razgovor o portretskoj umetnosti u Srbiji prve polovine 20. veka
Zašto vredi otići u Novi Sad zbog jedne stogodišnjice
Beograđani u Novi Sad mahom putuju zbog koncerta ili predstave. Retko ko sedne u voz isključivo zbog izložbe. „Beljanski i prijatelji” je upravo izložba koja takav rachetnik može da promeni.
Ona pokazuje šta srpsko kolekcionarstvo može da bude kada je vođeno ozbiljno: sa metodom, sa odnosom prema umetnicima dok su živi, i sa onim što jednom umetničkom istraživanju daje dubinu, dugo i pažljivo gledanje.
Bez prevelike popularizacije, sa dobrom selekcijom i odnosom prema dokumentu, postavka održava standard kakav novosadske institucije drže decenijama. Za nasleđe Pavla Beljanskog, to je jedna od najvažnijih stvari koje se mogu uraditi.
Šta mislite, da li jedan dobar kolekcionar svojom zbirkom govori više o vremenu nego što sami umetnici govore svojim delima?
