Preminuo Džejms Barouz, reditelj 'Čirsa' i 'Vil i Grejs'

Postoji jedan kadar koji svako od nas pamti, a da nije ni svestan da ga pamti: vrata se otvaraju, neko ulazi u bar, i čitava prostorija povikne njegovo ime. Taj trenutak u kojem se gledalac, ni sam ne znajući zašto, oseti dobrodošlim, nije bio slučajnost niti srećan splet okolnosti na snimanju. Bio je to potpis Džejmsa Barouza, čoveka koji je znao tačno gde da postavi kameru da bi se publika osetila kao da i ona sedi za šankom.

Barouz je preminuo u petak, 19. juna, u 85. godini, u snu, posle kratke bolesti i okružen porodicom. Vest je potvrđena tek kasno te večeri, pa je do nas, na ovu stranu Atlantika, stigla sa zakašnjenjem koje deluje gotovo nepravedno za nekoga čije je delo desetinama godina ulazilo u naše dnevne sobe.

Sin legendarnog brodvejskog autora Ejba Barouza, odrastao je u svetu komedije kao zanata, a ne kao inspiracije koja silazi s neba. Upravo to objašnjava njegovu rediteljsku poetiku: kod njega je sve bilo pitanje preciznosti, tajminga, ritma. Sa Glenom i Lesom Čarlsom stvorio je 1982. godine “Čirs”, seriju o bostonskom baru u kojem se ne dešava gotovo ništa, a koja je trajala jedanaest sezona i postala jedan od kamena temeljaca žanra. Režirao je većinu od 278 epizoda i tako uspostavio gramatiku po kojoj će se snimati sitkomi narednih decenija.

Kako se gradi nevidljiva rediteljska potpisana stvar?

Ono što Barouza izdvaja jeste paradoks da je njegov najveći uspeh bio u tome da bude neprimetan. Multikamerski sitkom snimljen pred živom publikom deluje jednostavno, gotovo kao snimljena pozorišna predstava, i baš zato je tako varljivo težak. Glumci moraju da odigraju scenu u jednom dahu, smeh dolazi uživo, a reditelj nema luksuz da krpi ritam u montaži. Barouz je taj dramaturški luk gradio na probama, strpljivo, sve dok komika ne bi izgledala kao da se dogodila sama od sebe.

Njegov dodir bio je toliko pouzdan da je postao neka vrsta osiguranja u industriji. Studiji su ga zvali da režira pilot epizode jer se verovalo da on ume da uhvati ono nešto neuhvatljivo što čini da se gledalac vrati i sledeće nedelje. Tako je potpisao prve epizode “Prijatelja”, “Frejžera”, “Teorije velikog praska” i “Taksija”, serija koje su kasnije krenule svojim putem, ali su krenule sa njegovog startnog položaja. U “Vil i Grejs” otišao je korak dalje i režirao svih 246 epizoda, što je redak primer doslednosti u mediju koji obožava da menja ljude.

Šta ostaje kada se ugase reflektori?

Lako je Barouzov opus svesti na brojke, a brojke jesu impresivne: jedanaest Emmy nagrada, pet priznanja Udruženja reditelja Amerike, blizu hiljadu epizoda. Ali te cifre, ma koliko zvučne, promašuju suštinu. Njegovo nasleđe nije u vitrinama sa nagradama, nego u tome što je nekolicini generacija definisao kako izgleda osećaj prijatnog društva sklopljenog od izmišljenih ljudi.

U vremenu kada se televizija sve više seli na striming, kada se serije gutaju u jednom dahu i zaboravljaju do sledećeg vikenda, Barouzov rad podseća na drugačiji ugovor sa publikom, onaj zasnovan na ritualu i ponavljanju, na osećaju da postoji mesto gde te svi poznaju. Možda je to i razlog zašto njegove serije ne stare. A kada sledeći put neko uđe na televizijska vrata i čitava prostorija povikne njegovo ime, hoćemo li uopšte pomisliti na čoveka koji nas je tome naučio?