Rat brojkama oko skupa vlasti: MUP tvrdi 207.000, Arhiv 32.500

Skup „Srbija jedna porodica”, održan ispred Narodne skupštine u Beogradu, dobio je posle okupljanja drugu rundu, ovog puta isključivo oko jedne cifre. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da se na platou ispred Skupštine okupilo oko 207.000 ljudi. Arhiv javnih skupova, nezavisna inicijativa koja sistematski meri izlaznost na demonstracijama i mitinzima u Srbiji, objavio je sopstvenu procenu od oko 32.500 prisutnih. Razlika između dva broja iznosi približno 6,4 puta, što je spor koji daleko premašuje uobičajeno odstupanje u proceni mase.

Sukob brojki nije nov u srpskom javnom prostoru. Skoro svaki veliki skup, bilo vlasti bilo opozicije, prati paralelno saopštenje koje istu masu vidi kao trijumf ili kao skroman odziv, u zavisnosti od toga ko broji. Ono što ovaj slučaj čini zanimljivim nije sama razlika, nego to što jedna od strana iznosi metodologiju do nivoa piksela, a druga ostaje pri zaokruženoj cifri bez objašnjenja kako je do nje došla.

Kako se uopšte broji masa na otvorenom?

Arhiv javnih skupova naveo je da je procenu izveo ručnom anotacijom ortofoto snimaka, dakle obeležavanjem pojedinačnih ljudi na snimku iz vazduha napravljenom za potrebe merenja. Snimak je, prema toj inicijativi, analiziran u rezoluciji od 15.711 sa 13.555 piksela, pri gustini od oko 6,29 santimetara po pikselu. Takva gustina znači da je pojedinačna osoba na snimku predstavljena dovoljnim brojem tačaka da bi mogla da se prebroji, a ne samo procenom popunjenosti površine.

Metoda ima svoja ograničenja. Ortofoto snimak hvata jedan trenutak, pa ljudi koji dolaze i odlaze tokom nekoliko sati ne ulaze svi u isti kadar. S druge strane, procene koje daju organizatori i nadležni organi po pravilu računaju ukupan protok kroz ceo događaj, a ne broj prisutnih u jednom trenutku, što deo razlike objašnjava, ali ne i ceo raspon od preko 170.000 ljudi.

Faktor precenjivanja je poznata pojava. Procena bazirana na utisku o popunjenosti prostora gotovo uvek daje veći broj od prebrojavanja glava, jer ljudsko oko gustinu mase doživljava kao veću nego što statistički jeste. Upravo zato merenja zasnovana na snimku, bez obzira na to ko ih radi, po pravilu spuštaju cifru u odnosu na zvanične izjave.

Zašto je ovaj spor važniji od jednog skupa?

Po proceni samog Arhiva, čak i broj od 32.500 svrstava ovaj skup među pet najvećih u organizaciji aktuelne vlasti. To je podatak koji se lako previdi u raspravi o tome da li je tačan broj 207.000 ili 32.500. Skup je, po nezavisnom merenju, bio veliki, samo ne onoliko koliko ga prikazuje zvanična procena.

Tu leži stvarni ulog. Izlaznost je postala valuta političke legitimacije, pa svaka strana ima interes da svoju masu predstavi što većom, a tuđu što manjom. Kada se brojke razlikuju šest i po puta, građanin ostaje bez pouzdane mere, a poverenje u same cifre opada na obe strane. Trajno rešenje bi bila jedinstvena, transparentna metodologija koju bi priznavali i organizatori i nezavisni posmatrači, ali za sada takvog dogovora nema.

Ostaje pitanje koje nadilazi ovaj jedan plato pred Skupštinom: čijoj brojci verujete kada se procene razlikuju toliko da gotovo nemaju dodirnu tačku?