Zakon o koncesijama: ugovori do 50 godina, kazne do milion
Ministarstvo privrede otvorilo je javnu raspravu o nacrtu koji posle 14 godina menja zakon o koncesijama: rok ugovora od pet do 50 godina, javni registar i kazne do milion dinara.
Rok od najmanje pet i najviše 50 godina, kazne do milion dinara i elektronska baza u koju ulazi svaki potpisani ugovor: to su granice koje Ministarstvo privrede postavlja u Nacrtu zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama. Javna rasprava o nacrtu zakona o koncesijama počela je 31. jula i traje do 19. avgusta, a reč je o prvom celovitom zahvatu u ovu materiju posle 14 godina primene važećeg propisa, donetog 2011. godine.
Nacrt zadržava postojeću logiku, po kojoj privatni partner finansira, gradi ili održava infrastrukturu i pruža uslugu od javnog značaja, ali menja ko o tome odlučuje i ko snosi posledicu ako račun ne izađe.
Ministarstvo finansija dobija veću ulogu
Težište kontrole seli se ka Ministarstvu finansija. U obrazloženju nacrta Ministarstvo privrede navodi:
Predloženim rešenjima Ministarstvo finansija dobilo bi veću ulogu u kontroli fiskalnih rizika
Konkretno, za projekte čija procenjena vrednost prelazi šest milijardi dinara (~51 milion EUR) obavezno je prethodno mišljenje tog ministarstva. Mišljenje o samom projektu, odnosno o predlogu koncesionog akta, daje Komisija za javno-privatno partnerstvo, čije se osnivanje, status i nadležnosti takođe uređuju ovim zakonom.
Drugi mehanizam je registar. Svi javni ugovori upisuju se u jedinstvenu elektronsku bazu koju vodi Ministarstvo finansija, a registar je javan uz poštovanje pravila o zaštiti podataka i poslovnoj tajni. Praktična posledica dolazi tek posle prvog punjenja te baze: obaveze koje su gradovi i opštine preuzeli po ugovorima o javno-privatnom partnerstvu do sada su bile rasute po pojedinačnim odlukama lokalnih skupština, pa se ukupan iznos nije mogao sabrati sa jednog mesta.
Šta ugovor mora da sadrži?
Nacrt propisuje obavezne elemente javnog ugovora, tako da ključna pitanja ne mogu ostati van teksta. Ugovor mora da precizira:
- obim poslova i usluga koje preuzima privatni partner
- raspodelu rizika između javnog i privatnog partnera
- standarde kvaliteta i posledice njihovog neispunjavanja
- način plaćanja privatnom partneru
- rok trajanja i obaveze po isteku
- razloge i posledice prevremenog raskida
Rok se određuje tako da privatnom partneru omogući amortizaciju ulaganja, ali ne duže nego što je potrebno: ne kraće od pet i ne duže od 50 godina. Javni partner može biti državni organ, pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili javno preduzeće, dok privatni partner može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice, samostalno ili u konzorcijumu.
Kazne i vrednost projekata
Prekršajni deo nacrta ima tri raspona. Pravna lica, uključujući javna tela i javna preduzeća, plaćaju od 100.000 do milion dinara (~850 do 8.500 EUR). Odgovorna lica javnog partnera kažnjavaju se sa 30.000 do 80.000 dinara, dok odgovorna lica u državnim, pokrajinskim i lokalnim organima mogu biti kažnjena sa 30.000 do 150.000 dinara.
Odnos tih brojki i vrednosti poslova koje uređuju govori sam za sebe. Najviša kazna za pravno lice je šest hiljada puta manja od praga od šest milijardi dinara iznad kojeg se traži mišljenje Ministarstva finansija. Kazne se, između ostalog, odnose na sprovođenje partnerstva bez propisanog postupka izbora privatnog partnera, na veštačko deljenje projekata radi izbegavanja zakona i na nezakonite izmene već potpisanih ugovora.
Rokovi posle 19. avgusta
Nacrt se usklađuje sa direktivama Evropske unije o koncesijama i javnim nabavkama, što je i formalni razlog za njegovu izradu. Po stupanju na snagu, važeći zakon prestaje da se primenjuje, a već započeti postupci završavaju se po pravilima pod kojima su pokrenuti.
Vlada i nadležna ministarstva imaju rok od 90 dana od početka primene da donesu podzakonska akta. Do tada zakon ostaje okvir bez operativnih pravila, pa se stvarni domet novih ovlašćenja Ministarstva finansija meri tek na prvom projektu koji prođe kroz ceo postupak.
