Estrada se oprostila od Andrije Bajića uz suze i jecaje
U velikoj sali MTS dvorane kolege su ispratile legendu izvorne muzike. Era Ojdanić držao govor, Lepa Lukić došla sa longetom, a udovicu Malu Canu jedva su zadržavali na nogama.
- Komemoracija Andriji Bajiću održana 10. jula u velikoj sali MTS dvorane, u organizaciji SEMUS-a.
- Legenda izvorne muzike preminula je 7. jula u 89. godini, od komplikacija posle moždanog udara.
- Govor je držao Era Ojdanić, a među kolegama bili su Beki Bekić, Hasan Dudić, Rade Jorović i Jovana Tipšin.
- Lepa Lukić došla je da oda poštu iako joj je noga u longeti.
Estrada se u petak, 10. jula 2026, oprostila od Andrije Bajića. Komemoracija legendi srpske izvorne muzike održana je u 14 časova, u velikoj sali MTS dvorane u Beogradu, u organizaciji Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije. Sala se punila u tišini, a onda su tišinu prekinuli jecaji.
Bajić je preminuo 7. jula, u 89. godini, od komplikacija posle moždanog udara. Iza sebe je ostavio decenije rada i pesme koje se i danas pevaju. Njegove kolege došle su da mu se poklone poslednji put.
Govor na komemoraciji držao je Era Ojdanić. Reči su mu zapinjale. U prvim redovima sedeli su Beki Bekić, Hasan Dudić, Rade Jorović i Jovana Tipšin, a mnogi od njih nisu krili suze. Scena koja godinama zna da bude glasna i vesela ovog puta bila je slomljena.
Ko je sve došao da oda poštu?
Došla je i Lepa Lukić. Iako joj je noga u longeti, nije htela da propusti oproštaj od kolege sa kojim je delila scenu decenijama. Ušla je polako, oslonjena, ali je bila tu. Taj detalj mnogima je stao u grlu.
Najteže je bilo udovici. Svetlana Bajić, koju publika bolje poznaje kao Malu Canu, stajala je u crnini pred fotografijom supruga. Slomljena od bola, jedva se držala na nogama. Oni oko nje pridržavali su je da ne padne. Bio je to prizor koji je i najstarije estradne veterane ostavio bez reči.
Kolege su govorile o čoveku, ne samo o pevaču. O tome kako je bio blag, kako je čuvao tradiciju izvorne pesme i kako je mlađima uvek bio otvoren. Izvorna muzika izgubila je jedno od svojih najvećih imena, a to se osećalo u svakom ćošku dvorane.
Šta ostaje iza Andrije Bajića?
Ostaju pesme. Ostaje zvuk koji je decenijama bio deo svakog slavlja i svake sedeljke. Ostaje generacija pevača koja je na njegovim melodijama učila kako se peva srcem, a ne samo glasom.
Ostaje i slika sa ove komemoracije. Puna sala, ljudi koji su godinama gradili domaću scenu, svi na jednom mestu da isprate čoveka koji je izvornu pesmu nosio kao zastavu. U trenucima kada se estrada najčešće pominje zbog svađa i skandala, ovaj oproštaj pokazao je i njeno drugo lice.
Sala se polako praznila, ali tuga je ostala. Malu Canu su ispratili pažljivo, korak po korak. Kolege su se grlile na izlazu, mnogi bez reči.
Da li mislite da domaća estrada dovoljno čuva sećanje na svoje legende izvorne muzike?
