Preminuo Boba Spasojević: Nisam mogao da omanem

Harmonikaš i kompozitor Slobodan Boba Spasojević preminuo je u Beogradu u 78. godini, a vest se 6. avgusta proširila estradom i među muzičarima koji su decenijama učili na njegovim foršpilima. Bio je jedan od najprepoznatljivijih predstavnika lipovičkog stila sviranja. Ime mu se retko videlo na malim ekranima, ali se čulo na pločama koje su obeležile domaću narodnu muziku.

Poticao je iz porodice u kojoj se harmonika prenosila kao zanat. Otac Ilija Spasojević bio je kompozitor narodnih pesama, stric Milija Spasojević virtuoz na harmonici i autor kola koja se i danas sviraju, a u rodbinskoj vezi bio je i sa Budimirom Bucom Jovanovićem. O tome je i sam govorio, u jednom od retkih intervjua koje je dao emisiji „Muzička apoteka”.

Odrastao sam u izrazito harmonikaškom okruženju. Moj otac Ilija Spasojević je čuveni kompozitor narodnih pesama („Pastirica”, „Kud se žuriš hej živote”, „Da li žališ što odlazim”). Moj stric Milija Spasojević je istinski virtuoz na harmonici, autor legendarnih pesama i kola („S one strane Lipovice”, „Moj konjiću”, „Probija se kolovođa”, „Šumadijo, šumovita”, „Meljačko kolo”, „Užičko”, „Orijent”). Moj teča Buca Jovanović je otac mnogih pevačkih zvezda (Šaban, Vida, Kvaka, Gvozden, Šeki). Meni je bilo lako, pored takvog oca, strica i teče nisam mogao da omanem.

Skromnost u toj rečenici bila je njegov manir, ali brojke govore drugačije. Porodični ansambli su se prekrajali kako su se ljudi razilazili, pa je posle odlaska Milije Spasojevića u Ameriku najviše sviranja ostajalo na Iliji i Buci. Boba je izrastao unutar tog kruga, svirao u orkestrima oca i teče, a osamdesetih godina osnovao sopstveni orkestar.

Zvuk koji se prepoznaje po foršpilu

Njegov potpis stajao je iza pesama koje se i danas naručuju u kafanama. Radio je aranžmane za Milančeta Radosavljevića, Cveleta Radovanovića i Senada Milanovića, a njegov izraz nose i „Tiho teče Kolubara”, „Sećaš li se kad smo klinci bili”, „Sviraj, sviraj harmoniko”, „Mnogo suza u očima”, „Oči su moje mutne od dima”, „Niko nije ko nas dvoje” i „Ako odeš nek ostane ljubav”.

Koliko je značio pevačima, najbolje govori Radosavljević, koji je zajednički album iz 1986. godine označio kao svoj najbolji snimljeni album.

U početku sam na mojim pločama svirao sam sa svojim ansamblom. A onda sam pomislio da ću možda lepše da pevam, ako harmoniku i orkestar prepustim nekom velikom majstoru. Tako sam 1986. snimio ceo album „Tiho teče Kolubara” sa majstor Bobom Spasojevićem. Tvrdim da je to moj najbolje odsviran album.

Reč je o pevaču koji je do tada sam vodio svoj ansambl. Prepuštanje harmonike drugom čoveku bio je rizik, a ostalo je zapisano kao njegov vrhunac.

Zašto je „Pruži ruku na rastanku” bila njegov najteži posao?

Zato što je snimana bez čoveka koji ju je napisao. Buca Jovanović umro je 1987. godine, a pesmu je 1988. snimio Cvele Radovanović, sa zadatkom da se sačuva Bucin zvuk. Taj posao dobio je Boba Spasojević.

Bio je to težak osećaj, snimam Bucine pesme, bez Buce. Pevao sam ih u studiju, a sećao se Bucinih zadnjih reči: „Pevaj tako kako ih ti osećaš”. Ostavio mi je svoje poslednje pesme, a ja sam ih doživeo kao zavetne. Na moju sreću, Slobodan Boba Spasojević je aranžirao i odsvirao u Bucinom stilu. I danas objašnjavam vrhunskim majstorima da „Pruži ruku na rastanku” ne svira Buca, nego Boba Spasojević sa svojim ansamblom.

Radovanović je to ispričao za Telegraf. U tri godine, od 1986. do 1988., Boba Spasojević je tako potpisao dva posla koja su njegovi pevači sami označili kao vrhunce svojih karijera, jednom kao najbolji album, drugi put kao spasenu ostavštinu.

Kola koja i danas obaraju harmonikaše

Pored rada sa pevačima, snimio je i nekoliko gramofonskih ploča sa narodnim kolima. Među harmonikašima su ostale kultne:

• „Bobanova šetnja”
• „Ruzmarinkino”
• „Ilijino”
• „Fićino”

Te kompozicije se u sviračkim krugovima uzimaju kao merilo, i danas se na njima proveravaju mlađi harmonikaši. To je onaj deo nasleđa koji ne zavisi od radijskih emisija ni od podsećanja u medijima, nego se prenosi sa instrumenta na instrument.

Čovek koji je bežao od kamere

Televizijska gostovanja izbegavao je gotovo tokom cele karijere, a intervjue je davao nerado. Na razgovor za „Muzičku apoteku” pristao je tek posle dugog nagovaranja, o čemu je na Fejsbuku pisao Goran Milošević. Zbog toga ga šira publika poznaje po zvuku, ne po licu, iako su generacije pevača znale tačno čiji orkestar žele u studiju.

O sopstvenom mestu u toj porodici govorio je isto tako suzdržano.

Nije bilo lako pronaći svoj stil pored takvih majstora u mojoj porodici. Da sam povukao i deset odsto od svakog od njih, vredelo je.