Beograd ne spava: „Selika” Matije Pavićevića

Postoji čas u kojem se Beograd ne gasi nego samo menja smenu. Kada poslednji tramvaj otkotrlja niz ulicu, a splavovi tek zagreju motore, grad prelazi u ono svoje drugo vreme, ono koje retko dospe u ozbiljnu prozu, a još ređe u prozu koja ga uzima za temu, a ne za dekor. „Selika”, nov roman Matije Pavićevića, ulazi upravo u taj čas i, sudeći po tonu kojim je predstavljen, odbija da iz njega izađe pre svitanja.

Roman mapira noćni grad, njegove ulice i njegove aktere, svetlost koja se pali tek kada većina ugasi svoju. Motiv koji je u prvom predstavljanju sažet u frazu „Beograd ne spava” ovde nije ukras, nego organizujuće načelo: grad se posmatra iz onog sata u kojem se njegova zvanična maska skida, kada dnevni Beograd institucija, redova i saobraćajnih špiceva ustupa mesto Beogradu koji se ne prijavljuje nigde.

Zašto nam je trebao još jedan roman o noćnom gradu?

Pitanje nije retoričko, jer domaća proza već ima svoju noćnu tradiciju, od međuratne kafanske književnosti do post-jugoslovenskog urbanog romana koji je devedesete gledao iz podruma i sa splava. Noć je u toj liniji uvek bila više od kulise, bila je moralni prostor, mesto gde se junaci oslobađaju uloga koje im dnevni grad dodeljuje. Vrednost svakog novog naslova meri se po tome da li toj liniji dodaje nešto, ili je samo ponavlja uz svežiju scenografiju.

„Selika” se, bar u nameri, svrstava među knjige koje grad tretiraju kao lik, a ne kao pozadinu ispred koje se odvija nešto drugo. Razlika je suštinska. Kada je grad kulisa, priča bi mogla da se preseli bilo gde i ništa se ne bi promenilo. Kada je grad lik, njegova geografija, njegovi sati i njegova svetlost postaju uzrok događaja, a ne njihov ukras. Naslov koji sebi uzima ime umesto opisa obično signalizira upravo tu ambiciju, da se jedna figura, jedno mesto ili jedno ime izdvoji iz mase i ponese teret cele knjige.

Grad kao lik, a ne kao kulisa

Ono što noćni Beograd čini zahvalnom, ali i opasnom temom jeste to koliko lako sklizne u razglednicu. Svetla na reci, silueta Kalemegdana, splavovi kao neonski niz, sve to ume da postane književni turizam, lepa slika bez unutrašnjeg pritiska. Pravi test za „Seliku” nije da li ume da opiše taj prizor, jer to danas ume gotovo svako, nego da li ume da ga naseli ljudima koji u tom prizoru nešto gube ili traže.

Beograd posle ponoći je grad u kojem se klase, generacije i biografije mešaju gušće nego danju, i proza koja to ozbiljno shvati mora da izdrži i njegovu vulgarnost, a ne samo njegovu fotogeničnost. Ako Pavićević to izdrži, „Selika” bi mogla da bude više od stilske vežbe o gradu koji ne spava. Ako ne, ostaje nam još jedna lepa panorama, od kojih ova varoš ionako ima previše.

Zato je, možda, najpoštenije pitanje koje knjiga postavlja upravo ono koje vraća čitaocu: kada poslednji put niste prepoznali svoj grad tek kada je pao mrak?