Otišao Čak Rasel, reditelj „Maske" s Džimom Kerijem

Postoji jedan kadar u „Maski” koji svako ko je odrastao devedesetih pamti i bez imena reditelja uz njega: Džim Keri se pretvara u vrtlog boje, oči mu iskaču iz glave, telo se savija po zakonima crtanog filma a ne fizike. Taj trenutak, u kome je živi glumac postao gumeni lik odbegao sa stranice stripa, nije nastao sam od sebe. Iza njega je stajao Čak Rasel, reditelj koji je razumeo da spektakl ima smisla samo ako mu se u središtu nalazi lice. On je preminuo 22. jula u San Dijegu, u sedamdeset četvrtoj godini.

Rasel nikada nije bio autor koga kritika po automatizmu smešta u kanon, ali je bio ono što se u Holivudu retko nagrađuje na vreme, pouzdan zanatlija žanra koji zna gde je granica između zabave i praznog hoda. Rođen 1952. u Park Ridžu u Ilinoisu, do rediteljske stolice stigao je zaobilazno, preko produkcije. Debitovao je 1987. filmom „Strava u Ulici brestova 3: Ratnici snova”, nastavkom koji je serijal o Fredi Krugeru izvukao iz zamora ponavljanja i vratio mu maštovitost. Godinu dana kasnije snimio je novu verziju „The Bloba”, horor u kome se sluzava masa iz pedesetih pretvorila u nešto stvarno neugodno.

Zašto „Maska” i danas izgleda modernije od svojih naslednika?

Odgovor leži u onome što je Rasel odbio da zaboravi. „Maska” je 1994. bila tehnološki događaj, jedan od prvih filmova u kojem su digitalni efekti nove generacije pušteni da se poigraju sa ljudskim telom do granice apsurda. Lako je bilo dozvoliti da tehnologija proguta glumca. Rasel je uradio suprotno: computer nije zamenio Kerija, nego je postao produžetak njegove već razuzdane fizičke komike. Zeleno lice i beli zubi funkcionišu zato što ispod maske stalno osećamo živog čoveka koji uživa u sopstvenom haosu.

Upravo tu razliku mnogi današnji naslednici ne razumeju. Kada gledamo savremene blokbastere u kojima je svaki kadar prekriven digitalnim slojevima, često nedostaje ono što je Rasel imao instinktivno, glumac kome verujemo i pre nego što se pretvori u čudo. Sa budžetom od svega osamnaest miliona dolara „Maska” je zaradila preko tristo pedeset miliona, ne zato što je bila skupa, nego zato što je bila precizno sklopljena. To je film koji odlično stari jer se oslanja na tajming, a ne samo na piksele.

Zanatlija koji nije precenjivao sebe

Ono što Rasela izdvaja jeste odsustvo sujete. Posle „Maske” nije jurio autorski prestiž, nego je nastavio da radi ono što ume. „Eraser” iz 1996. bio je čist akcioni mehanizam skrojen za Arnolda Švarcenegera, a „Kralj Škorpiona” iz 2002. danas se pamti pre svega kao film koji je Dvejna Džonsona iz ringa preselio na veliko platno i pokrenuo jednu od najunosnijih glumačkih karijera veka. Rasel je, dakle, bio i neka vrsta babice tuđih zvezda, čovek koji je znao da prepozna energiju koju kamera voli.

Njegova poetika nije bila poetika velikih tema, nego zanata koji ne laže publiku. U vremenu kada se autorstvo često meri brojem simbola i objašnjenja u intervjuima, Rasel je pripadao starijoj školi, onoj koja veruje da je najveći kompliment kada gledalac izađe iz sale zadovoljan, a da uopšte ne razmišlja ko je film režirao. Holivud se sada oprašta od jednog takvog majstora, tiho, kako to obično biva sa ljudima koji su svoj potpis ostavljali u tuđim licima.

A vi, kada danas ponovo pogledate onaj vrtlog boje i Kerijevo lice razvučeno do nemogućeg, da li ćete se prvi put zapitati čija je ruka sve to držala na okupu?