Preminuo Sem Nil, dr Alan Grant iz „Parka iz doba jure”

Postoji jedan kadar koji pamte i oni koji ne bi umeli da izgovore njegovo ime. Čovek u izgužvanoj košulji skida sunčane naočare, ustaje iz otvorenog džipa i naizgled zaboravlja da diše, dok se pred njim, na livadi obasjanoj suncem, kreće nešto što nije smelo da postoji. Taj trenutak čuđenja, u kome se odrasli muškarac ponaša kao dete pred čudom, godinama je bio lice čitave jedne kinematografske ere. Lice je pripadalo Semu Nilu.

Novozelandski glumac preminuo je u ponedeljak u Sidneju, u 78. godini, posle duge borbe s retkim i agresivnim oblikom raka krvi. Njegov dr Alan Grant, mrgodni paleontolog koga deca nerviraju gotovo koliko i genetski vaskrsli dinosaurusi, ostao je zaštitni znak „Parka iz doba jure” Stivena Spilberga iz 1993, uloge koju je ponovio i u kasnijim nastavcima serijala.

Nil, međutim, nikada nije bio glumac jedne uloge, ma koliko ona bila planetarna. Karijera duga pet decenija i više od sto pedeset uloga vodi nas od hladne jeze „Posesije” preko elegantne pretnje u „Peaki Blajndersu” do vedre, samoironične komedije u „Lovu na divlje” Taike Vaititija. Retko koji glumac je s toliko lakoće prelazio iz žanra u žanr, a da pritom nijednom nije delovao kao da glumi nešto što nije.

Glumac koji je odbijao da bude zvezda

Ono što je Nila činilo posebnim bilo je upravo odsustvo glumačke sujete. U vreme kada se zvezdani status gradi na prepoznatljivosti i na ponavljanju istog trika, on je birao da nestane u liku, da bude potpuno uverljiv čak i kada ga scenario nije previše cenio. Njegovi junaci su gotovo uvek imali nešto obično u sebi, neku umornu ljudskost koja je pristajala i naučniku i negativcu i ostarelom kriminalcu iz Birmingema.

Van kamere je bio vinogradar u Novom Zelandu, čovek koji je o sebi govorio s ironijom retkom među slavnima. Kada je bolest stigla, dočekao ju je bez patetike i vodio o njoj neku vrstu javnog dnevnika koji je uporno odbijao da bude tužan. Upravo ta pribranost, ta odluka da se ni pred krajem ne pravi predstava, možda najbolje govori o čoveku koji je čitavog života umeo da razlikuje glumu od pozerstva.

Šta ostaje kada se ugasi reflektor?

Ostaje, pre svega, onaj kadar. Spilbergovi dinosaurusi bili su tehnološko čudo svog doba, ali ono što je publiku nateralo da poveruje u njih nije bila kompjuterska animacija, već izraz na Nilovom licu. Njegovo čuđenje bilo je naše čuđenje. U tome je bila njegova tiha veština: verovao je umesto nas, pa smo i mi poverovali. Reditelji su znali da mu daju krupni plan reakcije jer je on umeo da ga ispuni, bez ijedne suvišne grimase.

Za glumca koji je toliko puta igrao ljude suočene s nečim većim od sebe, poslednji čin je došao dostojanstveno, okružen najbližima. Kanon svetskog filma ostaje bogatiji za jedno lice koje je znalo da bude i obično i nezaboravno u istom kadru, a to je veština koja se, za razliku od dinosaurusa, ne da lako vaskrsnuti.

Koja vas je njegova uloga prva naučila da poverujete u nemoguće?