Erik Prajdz večeras u Luci Beograd, posle petnaest godina

Pult još stoji prazan, ali oprema je odavno spremna, svetlosne kule uveliko podignute, a red ispred ulaza u OpenAir Corner Luke Beograd počeo je da raste znatno pre nego što bi za obično veče bilo očekivano. Nema tu ničeg čudnog: publika koja večeras dolazi na ovo mesto ne dolazi da vidi nekog ko svira redovno. Erik Prajdz je u Beogradu poslednji put stajao za pultom 2011. godine, i otad se, sve do najave od 11. juna ove godine, njegovo ime u lokalnom kontekstu pominjalo uglavnom u prošlom vremenu.

Nastup organizuju BLNDR i Topljenje, a dolazi kao poslednja tačka sezone koja je na istoj lokaciji ovog leta već ugostila Vintidž Kulturu 20. juna, Folamura 26. juna i Hernana Katanjea 4. jula. Tri različita registra elektronske muzike, tri različite publike, i sad zatvaranje imenom koje, za razliku od prethodne trojke, ne treba dodatno predstavljati nikome ko je makar jednom prošao pored radija u poslednjih dvadeset godina.

Erik Prajdz gradi karijeru duže od dve decenije, i to bez naglih zaokreta kojima bi se drugi u međuvremenu prilagođavali modi. Iza njega su „Opus”, „Generate” i „Every Day”, a „Call On Me” je davno prestala da bude samo njegova pesma i postala je jedna od onih numera koje prepozna i neko ko inače elektronsku muziku ne sluša. Pod imenima Pryda i Cirez D otvarao je sebi prostor za zvuk koji pod sopstvenim imenom ne bi nužno pustio napolje, što je manje uobičajeno nego što zvuči: većina producenata njegovog ranga alijase koristi kao marketinški trik, kod njega su oni deo iste, dosledne radionice.

Ono što Prajdza razlikuje od velikog dela festivalske ponude jeste odnos prema slici. Njegove HOLO produkcije ne tretiraju vizuelni sloj kao ukras nabačen preko seta, nego kao ravnopravan deo nastupa, građen paralelno sa muzikom, ne naknadno prilepljen na nju. To je razlika koja se na papiru lako izgubi, a na licu mesta se oseti u prvih pet minuta: jedno je kad LED zid prati bas, drugo je kad je zamišljen kao deo kompozicije. Beograd večeras dobija priliku da proveri koja je varijanta na delu, u prostoru koji je otvoren i koji takvu produkciju nosi drugačije nego zatvorena dvorana.

Petnaest godina pauze nije mala brojka za grad koji u međuvremenu nije stajao u mestu. Klupska i festivalska scena u Beogradu se od 2011. do danas znatno promenila, promenila se i publika koja danas kupuje kartu za OpenAir Corner, mahom kroz Cooltix i Gigstix. Zato ovaj nastup nije samo nostalgični obračun sa jednim starim dugom, nego i test: da li ime koje je pre petnaest godina bilo sinonim za vrh svog žanra i danas nosi isto onoliko koliko je nosilo tada, ili je razlika u godinama ipak nešto što se na bini oseti.

Da li je ovo najveći nastup sezone na Luci Beograd? Sudeći po redosledu kojim je sezona sastavljana, jeste, jer je organizator upravo Prajdza ostavio za poslednje veče, tamo gde po pravilu ide ime koje treba da nadmaši sve što je prethodilo. Cena karata za sinoćnji niz nastupa nije nigde objavljena kao fiksna stavka, što za nastupe ovog formata i nije neuobičajeno, ali interesovanje koje je najava iz juna izazvala govori da ta odsutnost cifre publiku nije previše zabrinula.

Procena pred samo veče je jednostavna: ovo je nastup koji ne mora da se brani argumentima, dovoljno je da ime na plakatu odradi svoj posao, a ono ga je odradilo mesecima pre nego što se prva svetlosna zraka večeras uopšte upali nad Lukom Beograd.