Milan Konjović: galerija u Somboru puni 60 godina

Danas se u Somboru navršava tačno šezdeset godina od trenutka kada je Milan Konjović ušao u baroknu zgradu na Trgu Svetog Trojstva i gradu ostavio ono što je do tada čuvao za sebe: 500 sopstvenih dela, 150 ulja, 20 pastela, 29 akvarela, 300 crteža i jednu tapiseriju. Bilo je to 10. septembra 1966. godine, i tog dana je otvorena Galerija „Milan Konjović”, legat kome slikar više nije prestajao da dodaje, sve do kraja života. Povodom jubileja, galerija je danas otvorila novu retrospektivnu izložbu pod nazivom „Panonski mornar”, postavku koja prati Konjovićev umetnički put od 1915. do 1990. godine.

Postavka nije zamišljena kao presek jedne decenije ili jedne faze, nego kao linija koja povezuje ranog Konjovića, još uvek pod uticajem akademskog crteža, sa slikarem koji je do kraja karijere ostao dosledan ekspresionizmu. Zbirka na kojoj je izložba zasnovana davno je prerasla prvobitnih 500 radova. Kroz decenije donacija narasla je na 1.084 dela, a galerija je i dalje smeštena u istoj jednospratnoj baroknoj zgradi, podignutoj 1838. godine na mestu na kojem je nekada stajala prva somborska apoteka.

Milan Konjović je rođen u Somboru 1898, a umro je u istom gradu 1993, i njegov opus od oko 6.000 dela svrstava ga među najznačajnije srpske slikare dvadesetog veka. Iza sebe je ostavio osam decenija neprekidnog rada, u kojem se izmenjao niz pravaca, akademizam, kubizam, neoklasicizam, konstruktivizam, dok se na kraju nije zaustavio na ekspresionizmu i u njemu ostao do poslednje slike. Prvu stalnu postavku u galeriji koja nosi njegovo ime uredila je istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić, koja je iste godine potpisala i prvu monografiju o slikaru.

Zašto baš „Panonski mornar”?

Naziv nove postavke nosi sopstvenu ironiju, i teško da je slučajna. Konjović nije napuštao Sombor osim na kraća školovanja i putovanja, a svet mu je, čini se, dolazio kroz boju i pokret, a ne kroz geografiju. „Panonski mornar” je oznaka za slikara koji je ravnicu tretirao kao more: platna su mu puna talasastog poteza, kompozicije se ljuljaju, a paleta ume da bude onoliko nemirna koliko i sama Bačka u vetru. Taj kontrast, između čoveka koji se nikad nije otisnuo daleko i slikarstva koje deluje kao da je stalno na putu, jeste ono što retrospektiva u šezdeset godina starom legatu pokušava da pokaže u kontinuitetu, a ne u pojedinačnim vrhuncima.

Za samu instituciju, šezdeseti rođendan je manje trenutak nostalgije, a više dokaz izdržljivosti jednog modela koji u srpskoj kulturi i nije čest: legat jednog umetnika, u gradu u kojem je rođen, koji se sam dopunjava decenijama posle osnivanja. Galerija je od 1966. do danas imala dvanaest retrospektivnih postavki i preko pedeset tematskih izložbi, od kojih je većina gostovala po galerijama i muzejima u drugim gradovima, a izdavačka delatnost, više od dvadeset knjiga i monografija, znači da je Konjovićevo delo tumačeno i van samog Sombora. To je razlika između legata koji miruje u jednoj zgradi i legata koji se aktivno čita iznova, svake tri godine sa novom stalnom postavkom i dva puta godišnje sa tematskim izložbama.

Otvaranje „Panonskog mornara” tako nije samo lokalna kulturna vest iz Sombora, nego podsetnik da retrospektiva ne mora biti mehaničko ređanje platna po godini nastanka. Kada je naslov postavke bolje smišljen od naslova sopstvene monografije, to obično znači da kustoski tim zna šta priča i zašto priča baš sada. Šezdeset godina posle otvaranja legata, ta priča i dalje ima kuda da putuje, čak i kad mornar nikad nije video more.