Dragan Vučelić: glas kome se veruje, RTS ne objašnjava

Dragan Vučelić je, kako je ispričao Danasu, i dalje svakog dana dolazio na posao, kao i uvek. Razlika je bila u tome što je „Kulturni dnevnik”, emisiju koju je vodio od njenog prvog izdanja, gledao sa strane. U novoj postavi njega više nema, a niko iz kuće u kojoj radi mu to nije rekao ni pre, ni posle odluke.

Vest je prva objavila grupa zaposlenih javnog servisa okupljenih oko Instagram naloga „Naš pRoTeSt”. Prema njihovim navodima, i sam Vučelić je za promenu saznao onako kako najčešće i saznaju ljudi u velikim redakcijama, iz neformalnih razgovora sa kolegama, a tek nekoliko dana kasnije i iz pisanih medija. Zvanično obrazloženje, kažu, nije dobio ni tada. RTS je u međuvremenu najavio da „Kulturni dnevnik” od 21. septembra prelazi iz večernjeg u dnevni termin i dobija novu voditeljsku postavu. Do objavljivanja ovog teksta iz kuće nije stiglo javno saopštenje koje bi objasnilo zašto je baš Vučelić izostavljen.

Ko je Dragan Vučelić

Rođen je 1974. godine u Podujevu i glumu je studirao na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini. Godine 1999, dok je bio na trećoj godini studija, sa Kosova je prešao u Beograd, gde je studije kasnije i završio. Prvi posao našao je preko konkursa na Studiju B, odatle je otišao na YU info, a posle gašenja te televizije proveo je dvanaest godina na Radio Beogradu. Na RTS je stigao sa glasom već uveženim u etru, i od prvog izdanja „Kulturnog dnevnika” postao njegov voditelj. Za nešto više od trinaest godina, koliko je emisija postojala u tom formatu, uradio je blizu dve hiljade izdanja i postao jedno od prepoznatljivih lica kulturnog programa javnog servisa.

Za lepotu govora 2017. godine dobio je nagradu „Radmila Vidak”, mada se izvori razlikuju u detalju kako je taj podatak formulisan: N1 ga pominje kao najmlađeg dobitnika te nagrade, dok Danas piše da je bio njen treći laureat, i tada najmlađi, posle Žarka Obračevića i Dejana Đurovića. Žiri je tom prilikom, prema pisanju Danasa, kod njega izdvojio melodioznost glasa, akcenatsku preciznost i, kako su naveli, „ubedljivost osobe kojoj se veruje”. Formulacija koja je, sudeći po ovonedeljnim događajima, dobila sasvim novu težinu.

Institucionalna ćutnja retko je slučajna, i ovde deluje kao poruka sama po sebi. Vučelić se juče oglasio izjavom koju je prenelo Udruženje novinara Srbije, i u njoj nije birao reči kojima bi ublažio ono što mu se dogodilo.

„Bio sam voditelj Kulturnog dnevnika od kada je nastao. Više nisam. Radio sam taj posao preko trinaest godina i uradio blizu dve hiljade emisija. Sklonjen sam sa te pozicije, bez zvaničnog obaveštenja, pa samim tim i bez ikakvog obrazloženja.”

Istakao je i da su promene u televizijskim postavama uobičajena stvar, ali da mu ova konkretna odluka deluje „u najmanju ruku čudna”, jer, kako tvrdi, nikada nije dobio primedbu na svoj rad niti zahtev da nešto u njemu promeni. Ostavio je, ipak, prostor za sopstveno tumačenje, i to tumačenje vodi direktno u institucionalnu politiku kuće u kojoj je proveo poslednjih trinaest godina.

„Da, stajao sam sa svojim kolegama kada smo bili vređani i ponižavani u cilju odbrane dostojanstva i ugleda kuće u kojoj radim. Osnovano sumnjam da tu leže razlozi za moje uklanjanje sa ekrana.”

Vučelić je 7. marta 2025. godine, ispred zgrade RTS-a u Takovskoj, javno govorio u ime dela zaposlenih koji su se suprotstavili uređivačkoj politici Informativnog programa, tvrdeći da su profesionalci u kući „kolateralna šteta” ljudi koji su, kako je rekao, „umesto profesionalizma izabrali beneficije”. Bio je i među onima koji su se usprotivili kada su studenti i glumci u programu RTS-a nazivani džihadistima i teroristima. Ta linija, od javnog zastupanja kolega do tihog uklanjanja sa pozicije koja mu je donosila najveću vidljivost, teško da je slučajno poklapanje, iako je ostaje činjenica da RTS nijednim redom nije potvrdio ni osporio takvo tumačenje.

Ono što ovaj slučaj čini težim od obične kadrovske izmene jeste upravo odsustvo procedure. Emisija menja termin, dobija novu postavu, a čovek koji joj je bio zaštitno lice od osnivanja o tome saznaje iz hodnika, a ne sa sastanka. Za instituciju koja sebe predstavlja kao javni servis, dakle kao kuću koja odgovara građanima koji je plaćaju, to nije tehnikalija nego pitanje kulturne politike u najužem smislu, jer se u njemu meri koliko institucija poštuje ljude koji su je godinama gradili glasom kome se, prema sopstvenoj nagradi, veruje.

Vučelić je svoje obraćanje završio rečenicom koja zvuči kao zaključak čitave priče, iako je izgovorena kao lična odluka.

„Ali, ako je to cena koju moram da platim, sa ponosom je plaćam!”

RTS za sada nema odgovor na to, bar ne javan.