Vidovdan kao bojno polje: dve kolone na istom trgu

Pre nedelju dana stajao sam u redu u banci u Užicu i slušao dva čoveka kako se prepiru oko toga gde će biti 27. juna. Jedan je rekao da ide u Beograd “da se vidi koliko nas ima”. Drugi, mlađi, rekao je da ide “na drugi skup, na pravi”. Niko od njih nije pomenuo program, ni zahteve, ni jednu jedinu rečenicu o tome šta zapravo treba da se desi. Pomenuli su samo trg, datum i brojku. To je trenutak u kome sam shvatio da Vidovdan ove godine nećemo proslaviti, nego odigrati.

Aleksandar Vučić je 30. maja najavio da će od 26. do 28. juna biti organizovana serija skupova širom Srbije, sa centralnim okupljanjem 27. juna u Beogradu, gde će, kako je rekao, biti predstavljene programske i kadrovske odluke. Istog tog vikenda studentski pokret poziva građane na svoju stranu, oslonjen na masu koju je već pokazao 23. maja, kada je procena bila oko 200.000 ljudi. Dva poziva, dva trga, jedan datum. I jedan praznik koji, kao po pravilu, niko ne želi da prepusti drugome.

Zašto baš Vidovdan, a ne neki običan vikend?

Vidovdan je u srpskoj javnoj sferi odavno prestao da bude samo datum u kalendaru. On je, da pozajmim termin iz medijske sociologije, mesto kolektivnog sećanja koje boli, tačka na koju se kači sve, od Kosovskog boja do svake naredne političke generacije koja je htela da kaže “mi smo naslednici”. Zato je biranje 27. juna, dan uoči praznika, sve samo ne slučajno. To je svesno zaposedanje simbola pre nego što ga neko drugi zaposedne.

Ovde se vidi koliko je naša politika postala borba za ramove, a ne za sadržaj. Pedesetih godina prošlog veka, američki sociolog Ervin Gofman pisao je o tome kako ljudi “upravljaju utiskom”, kako biraju scenu na kojoj će nastupiti. Današnja Srbija to radi na nivou čitave države. Bitno je ko stoji na Slaviji, ko na Trgu republike, ko ima veću kolonu, čija se zastava vidi sa drona. Sadržaj se podrazumeva, a zapravo ga skoro i nema. Tri stvari ostaju kao jedini stvarni ulog:

• trg kao fizički prostor koji se osvaja brojem tela
• datum kao simbol koji daje legitimitet onome ko ga zauzme
• slika, jer ono što se ne snimi iz vazduha kao da se nije ni desilo

Vučić je svoj ulog formulisao jasno, gotovo kao reditelj koji najavljuje predstavu.

U ta tri dana organizovaćemo više velikih manifestacija i u Beogradu i širom Srbije, predočiti velike programske stvari.

Programske stvari, dakle, dolaze tek u trećem planu, posle manifestacija i posle Beograda. Redosled reči nije nevin. Prvo scena, pa tek onda, možda, sadržaj.

Šta se zapravo meri kad se meri masa?

Iskušenje je da ceo ovaj vikend posmatramo kao prostu aritmetiku, njih toliko, nas toliko, ko je pobedio. Ali tu sam dužan da sam sebi protivurečim. Masa nije argument. Sto hiljada ljudi na trgu ne dokazuje da je neko u pravu, dokazuje samo da je neko uspeo da iznese sto hiljada ljudi na trg. To je organizaciona, a ne moralna činjenica. I vlast i studenti vole da brkaju te dve stvari, jer im obema odgovara da broj zameni argument.

Ono što me kao posmatrača zabrinjava nije ni jedna ni druga kolona. Zabrinjava me to što su obe pristale na isti jezik. Kad protest i kontra-skup dele isti datum, isti grad i isti praznik, oni više nisu dve suprotstavljene ideje, oni su dva tima u istoj utakmici, sa istim sudijom (kamerom) i istim pravilima (brojkom). Atomizovano društvo, ono u kome se ljudi više ne prepoznaju kao sugrađani nego kao navijači, upravo tako i izgleda. Vučić je, uzgred, ponovio i da će izbori biti ove godine, što znači da ovaj Vidovdan nije kraj priče nego zagrevanje za nju.

Vratimo se na onu dvojicu iz reda u banci. Nijedan od njih nije bio neprijatelj onog drugog. Bili su komšije, verovatno su se znali iz viđenja godinama. A ipak, za 27. jun već su bili raspoređeni u dve kolone, kao da je neko unapred povukao liniju kroz grad i kroz praznik. Možda je pravo pitanje koje treba da ponesemo iz ovog teksta jednostavno ovo: ako i jedna i druga strana misli da se na Vidovdan brani Srbija, kako to da na kraju dana branimo je jedni od drugih, a ne zajedno?