Brnabić ili Macut: ko je Vučićev predsednički kandidat

Dragan Đilas, lider opozicije, izneo je tvrdnju da Aleksandar Vučić ima dva najverovatnija kandidata za predsedničke izbore: aktuelnog premijera Đuru Macuta i predsednicu Narodne skupštine Anu Brnabić. Tvrdnja je stigla u trenutku kada je pitanje ko ostaje u predsedničkoj fotelji prestalo da bude teorijsko. Vučić je 14. jula najavio da se posle izbora vraća na mesto premijera, čime je mesto šefa države ušlo u izborni ciklus kao otvorena stavka.

Srpska napredna stranka na to nije odgovorila. Stranački vrh nije potvrdio nijedno ime, nije demantovao Đilasa i nije izašao sa listom mogućih kandidata. Sve što danas postoji jeste tvrdnja opozicionog političara plus procene analitičara koji je čitaju sa rezervom.

Zašto se pominju baš Macut i Brnabić

Logika iza ta dva imena je institucionalna, ne rejtinška. Đuro Macut je premijer i time formalno politički najodgovornija figura u zemlji, čovek koji vodi vladu i potpisuje njene odluke. Ana Brnabić je predsednica Skupštine i godinama najbliža i najlojalnija Vučićeva saradnica, sa dužim stažom u vrhu vlasti od većine ljudi koji se u kuloarima pominju.

Analitičar Nikola Parun ocenjuje da to ipak nije dovoljno. Po njegovoj proceni, Brnabić i Macut nisu prvi izbor SNS-a, ali bi to mogli postati ako kandidati sa boljim rejtingom ne prihvate kandidaturu. Drugim rečima, njihova imena su rezervna varijanta koja se aktivira tek kada jača opcija kaže ne. To je bitna razlika u odnosu na Đilasovu formulaciju, koja ih predstavlja kao Vučićev izbor.

Parun ide korak dalje i kaže da su oboje ljudi koji nemaju dodatnu vrednost kod birača izvan onoga što im daje bliskost sa Vučićem. Ocena je oštra i tiče se suštine kandidature: kandidat koji ne donosi sopstveni glas nije kandidat, nego prenosnik tuđeg.

Koliko vredi kandidat bez sopstvenog rejtinga?

Parunova ocena implicira da ishod predsedničkih izbora zavisi pre svega od Vučićevog ličnog rejtinga i uticaja, a ne od toga ko će se naći na glasačkom listiću ispred njegove stranke. Ako je to tačno, izbor kandidata za SNS nije strateško pitanje nego tehničko, i svodi se na jedan kriterijum: lojalnost. Kandidat koji je lojalan, a nema sopstvenu bazu, ne može da postane konkurencija onome ko ga je postavio.

Ta računica ima i drugu stranu. Kandidat bez sopstvene težine ne može ni da amortizuje pad, pa svaki osip podrške ide direktno na račun onoga čije lice stoji iza kandidature. Rezervna varijanta štiti od unutarstranačke konkurencije, ali ne štiti od izbornog rezultata.

Vredi ponoviti gde smo tačno. Đilas je izneo tvrdnju. Parun je izneo analizu. SNS nije rekao ništa. Do zvanične kandidature, sve ostalo su procene, a ne odluke, i tako ih treba čitati.

Da li kandidat koji nema svoj rejting uopšte može da dobije predsedničke izbore ili sve zavisi od onoga ko stoji iza njega?