Pat-pozicija oko uranijuma: Iran negira predaju zaliha
Pred pregovore u Švajcarskoj, Teheran demantuje da je memorandumom pristao da preda obogaćeni uranijum i nudi razblaživanje, dok Vašington tvrdi suprotno.
- Visoki iranski izvor demantuje da je Teheran pristao da preda zalihe visokoobogaćenog uranijuma; tvrdi da nuklearno pitanje nije bilo deo prethodnog sporazuma.
- Umesto predaje, Iran nudi da nepovratno razblaži zalihe sa 60 odsto na 3,67 odsto obogaćenja.
- Inspektori procenjuju da Iran ima skoro 1.000 funti uranijuma obogaćenog na 60 odsto, dovoljno za oko 10 bojevih glava.
- SAD tvrde da je Iran načelno pristao na predaju; tema je odložena za kasnije faze.
Za Srbiju, koja svoj energetski i bezbednosni horizont gradi između evropske perspektive i odnosa sa nesvrstanim partnerima, ono što se ovih dana dešava oko iranskih zaliha uranijuma nije udaljena tehnička rasprava. Reč je o presedanu koji će oblikovati kako se uopšte zatvaraju nuklearna dosijea u multilateralnom okviru, a Beograd taj okvir pažljivo prati jer od njega zavisi i stabilnost šireg susedstva i ton transatlantske veze koju srpska diplomatija ne sme da ignoriše.
Uoči novog kruga pregovora u Švajcarskoj, otvorilo se ključno sporno pitanje. Visoki iranski izvor demantovao je da je Teheran ikada pristao da preda zalihe visokoobogaćenog uranijuma, navodeći da nuklearno pitanje nije ni bilo deo prethodno postignutog memoranduma. Time se ruši pretpostavka na kojoj je Vašington gradio svoju javnu poziciju, a pregovarački sto pred sednicu dobija sasvim drugačiju težinu.
Iranski šef diplomatije Abas Aragči formulisao je problem bez diplomatskog uvijanja. Izjavio je da su Sjedinjene Države i Iran u ćorsokaku oko, kako je rekao, obogaćenog materijala, i da se ta tema odlaže za kasnije faze pregovora. Reč ćorsokak iz usta ministra spoljnih poslova nije retorička figura, ona je signal da se najteže pitanje namerno izmešta iz prve faze kako bi se sačuvalo ono što se već može dogovoriti.
Da li je razblaživanje zamena za predaju?
Umesto fizičke predaje materijala, Teheran je ponudio rešenje koje na papiru deluje tehnički, a politički je veoma osetljivo. Predložio je da nepovratno razblaži postojeće zalihe, sa 60 odsto obogaćenja na 3,67 odsto, što je nivo primeren civilnoj upotrebi u reaktorima. Suština iranske ponude je da materijal ostane na iranskoj teritoriji, ali da izgubi vojnu upotrebljivost. Za Vašington, koji insistira na predaji, to je razlika između poverenja i kontrole.
Brojke objašnjavaju zašto je svaka reč u ovom sporu odmerena. Prema procenama međunarodnih inspektora, Iran trenutno raspolaže sa skoro 1.000 funti uranijuma obogaćenog na 60 odsto. To je, po istim procenama, dovoljno za oko deset nuklearnih bojevih glava ukoliko bi se obogaćivanje nastavilo do oružanog nivoa. Američki zvaničnici tvrde da je Iran načelno pristao da taj materijal preda, dok iranska strana tu tvrdnju odlučno odbacuje.
Zašto je ovaj raskorak opasan?
Raskorak između dve verzije istog memoranduma nije pravnička sitnica, on je geopolitička realnost koja može da sruši ceo proces. Kada dve strane različito tumače šta je dogovoreno, svaki naredni korak postaje predmet spora, a prostor za nesporazum se širi upravo tamo gde je najmanje dozvoljen, oko materijala koji deli civilnu od vojne namene. Aragčijevo odlaganje teme za kasnije faze može da bude mudra taktika koja čuva pregovore, ali i tempirana bomba koja samo pomera trenutak sudara.
Evropske institucije, koje su godinama nosile teret posredovanja u iranskom dosijeu, ovaj put nastupaju opreznije, svesne da je poverenje između Teherana i Vašingtona istanjeno do krajnjih granica. Za Srbiju, koja u svakom zaoštravanju na Bliskom istoku oseća posredne posledice kroz cene energije i migracione tokove, ishod pregovora u Švajcarskoj nije apstrakcija. Ako se najteže pitanje neprestano odlaže, ostaje da se zapitamo: koliko dugo jedan sporazum može da opstane na temelju o kojem se dve strane suštinski ne slažu?
