Nemačke kompanije u Srbiji: oko 80.000 zaposlenih

Više od 900 nemačkih kompanija zapošljava oko 80.000 radnika u Srbiji, a obim njihove trgovinske razmene sa matičnom ekonomijom prelazi 10 milijardi evra godišnje. Reč je o najvećem pojedinačnom izvoru direktnih stranih ulaganja u srpsku privredu, čiji je doprinos vidljiv i u platama i u izvoznoj statistici.

Zarade u nemačkim firmama u Srbiji u proseku su oko trećinu veće od domaćeg proseka. Razlika dolazi iz strukture poslova: značajan deo kapitala usmeren je u automobilski sektor, elektroniku, kablovske setove i mašinske komponente, gde su produktivnost i izvozna marža viši od domaćeg proseka. Te delatnosti istovremeno traže kvalifikovanu radnu snagu, što povlači obuke i veće početne plate.

Pored direktnih ulaganja, nemačka ekonomija je i kanal doznaka. Iz Nemačke u Srbiju svake godine stiže preko 1,2 milijarde evra ličnih transfera, što čini oko četvrtine svih doznaka iz inostranstva. Taj novac ne ulazi u izvoznu statistiku, ali drži potrošnju i devizni priliv u domaćinstvima, posebno u manjim sredinama odakle je iseljavanje izraženije.

Koliko je priliv stabilan u 2026?

Brojke o zaposlenosti i razmeni opisuju zatečeno stanje, ne nužno i trend. Tok novih direktnih stranih ulaganja u 2026. usporava, što je posledica slabije investicione klime u samoj Nemačkoj i opreznosti industrije pred energetskim i geopolitičkim rizicima. Kada matični investitor smanjuje kapitalna ulaganja kod kuće, smanjuje ih i u izvoznim destinacijama, pa Srbija nije izuzetak.

To ne znači povlačenje već prisutnih firmi, ali menja prirodu rasta: umesto novih zelenih investicija, težište se pomera na proširenja postojećih pogona i na zadržavanje radne snage. Za zaposlene to obično znači stabilnost plata, ali sporiji rast broja novih radnih mesta nego u godinama snažnog priliva.

Šta lokalne samouprave nude investitorima?

Da bi nadoknadila usporavanje, Srbija investitorima sve više predstavlja potencijale pojedinačnih lokalnih samouprava, među kojima su Šid i Zrenjanin. Logika je jasna: gradovi sa raspoloživim industrijskim zonama, saobraćajnom vezom i radnom snagom konkurišu za pogone koji bi inače otišli u susedne zemlje regiona.

Tu se uklapa i javno ulaganje. Budžetom za 2026. predviđeno je oko 740 milijardi dinara, odnosno oko 6,7 odsto bruto domaćeg proizvoda, za infrastrukturne projekte. Putevi, energetska mreža i industrijske zone su upravo ono što proizvodni investitor gleda pre odluke o lokaciji, pa je državna potrošnja u infrastrukturi direktno povezana sa sposobnošću da se privuče novi kapital.

Pitanje za narednih nekoliko kvartala nije da li su nemačke kompanije i dalje najveći poslodavac među stranim ulagačima, jer to ostaju, već da li će usporavanje priliva pretvoriti tih 80.000 radnih mesta u plato ili u osnovu za novi ciklus rasta. Šta vi mislite, da li lokalne zone poput Šida i Zrenjanina mogu da zamene velike zelene investicije?