Kazna 150.000 dinara vlasniku stana, 50.000 podstanaru

Vlasnik stana u Srbiji koji ne prijavi podstanara poreskoj upravi rizikuje novčanu kaznu, a tačan raspon te kazne zavisi od toga koji izvor čitate: od 5.000 do 150.000 dinara po jednom tumačenju, ili od 15.000 do 200.000 dinara po drugom. Advokat Lazar Borozan je razložio korak po korak šta zakon traži od vlasnika stana, a šta od podstanara, i gde su granice odgovornosti.

Šta zakon traži od vlasnika stana

Zakon o stanovanju i održavanju zgrada obavezuje obe strane da sklope pisani ugovor o zakupu, ali njegova overa kod javnog beležnika nije obavezna. Posle potpisivanja, obaveze tek počinju. “Kada se ugovor potpiše, vlasnik stana treba da obavesti upravnika zgrade”, kazao je Borozan, jer upravnik po zakonu vodi evidenciju o tome ko živi u zgradi. Ako su se vlasnik i zakupac dogovorili da zakupac učestvuje u troškovima održavanja zgrade, i ta činjenica ide upravniku, umesto da ostane u usmenom dogovoru između dve strane.

Sledeći korak nosi rok: vlasnik mora primerak ugovora da dostavi nadležnoj Poreskoj upravi u roku od 30 dana od potpisivanja. Time obaveza prelazi iz Zakona o stanovanju u Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji uređuju porez na prihod od nepokretnosti. “Efektivna poreska stopa je oko 15 odsto ugovorene zakupnine”, rekao je Borozan, što znači da vlasnik stana koji izdaje jedinicu za, na primer, 300 evra mesečno državi duguje oko 45 evra poreza svakog meseca, bez obzira na to da li je taj iznos zaista prijavio.

Koliko iznosi kazna za izdavanje stana bez prijave?

Ovde počinje i najveća zabuna oko iznosa. Kazna za vlasnika koji ne podnese poresku prijavu ili u nju unese netačne podatke, prema jednom navodu istog zakona, iznosi od 5.000 do 150.000 dinara. Drugi navod istog propisa, objavljen uz identičnu izjavu istog advokata, pominje raspon od 15.000 do 200.000 dinara, dok se u istom tekstu, nešto niže, ponovo pojavljuje donja granica od 5.000 dinara. Iznosi se, drugim rečima, razilaze i unutar jednog te istog članka, a ne samo između različitih medija, što najbolje pokazuje koliko je ova obaveza u praksi nedovoljno precizno objašnjena samim obveznicima. Uz osnovnu kaznu postoje i dodatne, ako se poreska prijava podnese neblagovremeno ili ako se ne plati porez utvrđen rešenjem.

Kada porez postaje krivično delo

Za veće iznose, priča prestaje da bude upravni prekršaj i postaje krivično delo. Ko u nameri da izbegne plaćanje poreza prikrije činjenice bitne za utvrđivanje obaveze, a iznos koji se prikriva pređe milion dinara, zakon predviđa kaznu zatvora od jedne do pet godina, uz novčanu kaznu. Borozan je dodao da formulacija zakona ostavlja prostor i za odgovornost zakupca, ukoliko zakupodavac ne plaća porez, a zakupac aktivno učestvuje u prikrivanju te obaveze.

Obaveza koja pada i na podstanara

Obaveze ne staju na Poreskoj upravi. Zakon o prebivalištu i boravištu građana traži od podstanara da prijavi svoje boravište ili prebivalište, a ako to ne učini, kazna iznosi od 10.000 do 50.000 dinara. Ista kazna, prema Borozanovim rečima, čeka i vlasnika stana ako zakupcu ne dostavi dokumentaciju i saglasnosti potrebne za tu prijavu, jer zakon tu obavezu deli na obe strane, a ne prepušta je samo podstanaru.

U praksi, sve tri obaveze, ugovor upravniku, prijava Poreskoj upravi i prijava boravišta, retko se izvršavaju u potpunosti. Dokle god se tržište zakupa u Srbiji najvećim delom vodi usmenim dogovorom i gotovinom iz ruke u ruku, kazne od nekoliko hiljada do dvesta hiljada dinara ostaju pre upozorenje na papiru nego stvaran rizik za većinu vlasnika, sve dok neki konkretan slučaj ne pokaže suprotno.