Marija Šerifović sa Balija: Želim kući

Marija Šerifović je 21. oktobra na svom Instagram profilu objavila oproštajnu poruku na kraju boravka na Baliju. U njoj je napisala: “Prvi put ne želim da ostanem još malo. Želim kući.”

Poruku je pevačica uputila ljudima s kojima je tih dana delila boravak, a počela je ovako:

“I tako… Došao je kraj. Došli smo ovde kao stranci. Svako sa svojim životom, teretom, strahovima i onim što je dugo ćutao, čak i pred sobom. Danas se rastajemo kao ljudi koji jedni o drugima znaju možda više nego oni koji nas čitavog života čekaju kod kuće.”

Dalje u objavi piše i: “Koliko tuđa suza može da postane tvoja.”

Sa kim je otišla na Bali i zašto?

Telegraf navodi da je Šerifovićeva na Bali otišla sa drugaricom Jovanom, bez prezimena. Isti portal piše da na putovanju nisu bili njen sin Mario ni majka Verica, kojima se pevačica obraća na kraju poruke.

Razlog puta u delovima poruke koje prenose Telegraf i Informer nije naveden. Telegraf iz objave zaključuje da je pevačica na Bali otišla sa zadatkom, koji je sada završen. To je zaključak tog portala, a ne izjava same Šerifovićeve. Informer je ranije prenosio njenu fotografiju sa vrha vulkana na Baliju, uz njenu poruku da je ispunila još jednu životnu misiju.

Šta je napisala o sebi?

Najveći deo poruke odnosi se na sam boravak. Pevačica priznaje da u jednom trenutku nije bila sigurna zašto je uopšte otputovala:

“Negde na polovini ovog putovanja bila sam sigurna da sam došla bez razloga.”

Zatim opisuje sebe onako kako je vide i najbliži. Navodi da je neko ko stalno ima sledeći cilj, sledeće mesto i sledeći let:

“Ja sam osoba koja nema mira. Uvek negde idem, uvek nešto planiram, uvek postoji neko sledeće mesto, neki sledeći avion, neki sledeći razlog da ne budem tamo gde jesam. Neko bi rekao da bežim. I možda je u pravu.”

Preokret dolazi u sledećoj rečenici, koju je napisala ovako: “A onda se dogodilo nešto što nisam očekivala. Prvi put ne želim da ostanem još malo. Želim kući.”

Kome je poručila na kraju?

Završni deo posvetila je sinu, majci i prijateljima. Među njima ima i šala, jer pominje da će joj kod kuće, kako kaže, vrlo brzo služiti džigericu:

“Svome sinu. Svojoj majci. Prijateljima. Svima onima koji me poznaju i kada ćutim, koji me vole i kada nisam laka za voleti, i koji će mi, sasvim izvesno, već za dva dana jesti džigericu. Ali danas mi čak i to nedostaje. Možda se to zove mir. A možda i susret sa samom sobom. Onaj u kojem shvatiš da nisi morala da odeš na drugi kraj sveta da bi pronašla nešto novo, već da bi se setila koliko je dragoceno ono što već imaš.”

Poslednje rečenice, kako ih prenosi Telegraf, glase: “I ako me je ovo putovanje nečemu naučilo, onda je to da ne moram stalno negde da stižem. Da ne moram stalno nešto da tražim. Da možda sve ono za čim toliko dugo trčim već postoji. I da me čeka kod kuće.”