Veče za junake u Filharmoniji: Volodin, Kočanovski i jedna ruka koja briše rat

Postoji jedan trenutak u Prokofjevljevom Četvrtom klavirskom koncertu koji uvek izaziva nelagodu pre prijatnosti. Solista, sedeći za klavirom, podiže samo levu šaku iznad tastature. Desna mu visi uz telo, nepokretna. Sve što sledi izvire iz pet prstiju.

Koncert je napisan 1931. godine za Paula Vitgenštajna, austrijskog pijanistu koji je u Prvom svetskom ratu izgubio desnu ruku. Ravel, Brittena, Korngolda, Štrausa pre Prokofjeva, Vitgenštajn ih je sve primorao da iznova izmisle klavirsku tehniku. Prokofjev mu je odgovorio delom koje je Vitgenštajn na kraju odbio da svira, jer mu se učinilo previše modernim. Sutra uveče u Kolarcu, ruski pijanista Aleksej Volodin vraća tu komplikovanu istoriju na podijum.

Volodin i Kočanovski u istom programu

Volodin je u poslednjih deset godina postao jedan od onih izvodjača koji se ne reklamiraju nego dolaze sa preporukom drugih muzičara. Pijanizam mu je opisan kao spoj briljantne tehnike i suzdržanog ali izrazitog osećanja, što u praksi znači da ne radi performans u sebi nego u kompozitoru.

Dirigent večeri, Stanislav Kočanovski, jeste predstavnik mlađe generacije ruske dirigentske škole, sa redovnim angažmanima u Amsterdamu, Cirihu i Berlinu. Kritika ga opisuje kao palicu “aristokratskih ruku”, što obično znači da pažljivo gradi dinamičke prelaze umesto efektnih udaraca.

Dva Prokofjeva u jednoj večeri

Program nije slučajno spojio Prvi i Četvrti klavirski koncert. To su, hronološki, otvaranje i sumirajuća tačka jedne misli o klaviru.

• Prvi koncert je napisan 1912. godine, kada je Prokofjev imao 21 godinu. Traje petnaest minuta, predstavlja eksploziju virtuoziteta i bio je predmet skandala na konzervatorijumskim ispitima u Sankt Peterburgu.
• Četvrti koncert je delo zrelog autora, pisano dvadeset godina kasnije, sa rukom solo i strukturom koja prepušta orkestru ono što klavir ne može da nosi.

Razlika između dva komada je razlika između mladića koji još uvek dokazuje da može sve i kompozitora koji je naučio šta zaista treba.

Štrausov autoportret na kraju

Posle pauze sledi “Život junaka” Riharda Štrausa, simfonijska poema u šest stavova, napisana 1898. godine. Štraus je u tridesetčetvrtoj godini napisao delo o sebi kao junaku, sa “protivnicima”, “saputnicom” i “delima junaka” kao stavovima. Citira sopstvene kompozicije, “Don Žuana”, “Tako je govorio Zaratustra”, “Smrt i preobraženje”. Drskost ovog poteza ostaje predmet kritičke rasprave i danas.

Štraus je o “Životu junaka” rekao da nije pisao o sebi nego o svom “shvatanju junaštva”, ali partitura citira njegova dela u toj meri da je ironična distanca otputovala negde drugde.

Sala u Kolarcu ima ograničen broj sedišta, ulaznice su do podneva bile još uvek u prodaji na blagajni i preko zvaničnog sajta filharmonije.

Šta ovaj program zapravo radi

Veče za junake nije naziv koji povezuje Prokofjeva i Štrausa kao stilske partnere. Povezuje ih kao ispitivanje šta junaštvo znači u muzici. Kod Štrausa to je orkestarski narcis koji nije pokušao da prikrije sebe. Kod Prokofjeva, sa Vitgenštajnovom rukom u pozadini, junaštvo postaje pitanje koliko se daleko može stići sa polovinom sredstava.

Belgijski kritičari, kada su u jesen 2024. slušali Volodina sa istim programom u Briselu, primetili su da pijanista u Četvrtom koncertu ne pokušava da nadoknadi desnu ruku. On je pušta da nedostaje. To je odluka koja menja zvuk dela, i jedna od retkih klavirskih interpretacija u kojima se odsutno čuje koliko i prisutno.

Za publiku koja u Kolarac dolazi zbog repertoara, a ne zbog imena, ovo je veče koje se ne propušta. Da li će Volodin doneti tu praznu desnu šaku u svoju ovdašnju verziju koncerta?