Carmina Burana sa preko 120 umetnika oduševila MTS dvoranu
Scenski spektakl Karla Orfa u produkciji ArtPartnersa okupio je više od 120 izvođača u rasprodatoj sali, uz dva bisa i tri izvođenja čuvene O Fortuna.
- Carmina Burana Karla Orfa izvedena je 4. juna u rasprodatoj MTS dvorani u Beogradu.
- Spektakl je u produkciji ArtPartnersa okupio više od 120 umetnika, sa horom i baletom.
- Baletski ansambl ETOILE predvodili su Anatolij Handajevski i Irina Handajevska.
- Tokom večeri izvedena su dva bisa i tri izvođenja čuvene kompozicije O Fortuna.
Postoje večeri kada se publika ne razilazi na prvi mig svetla u sali, već ostaje da stoji i da plješće dok izvođači po treći put zauzimaju mesta. Takva je bila četvrtak u MTS dvorani, gde je scenski oratorijum Carmina Burana Karla Orfa rasprodao salu i naterao gledaoce da i sami postanu deo rituala koji ovo delo zahteva.
Produkcija ArtPartnersa na pozornicu je izvela više od 120 umetnika, spajajući orkestar, hor i balet u jedinstven scenski organizam. Umesto koncertne izvedbe u kojoj horski blokovi mirno stoje iza dirigenta, ovde se Orfova partitura pretvorila u pokret, svetlost i telo, sa baletskim ansamblom ETOILE kao vizuelnom osom celog događaja.
Zašto Carmina Burana i dalje puni sale?
Orfovo delo iz 1937. godine odavno je prešlo granicu koncertne dvorane i postalo deo zajedničke zvučne memorije, najviše zahvaljujući uvodnom i završnom stavu O Fortuna. Ta kompozicija je te večeri izvedena čak tri puta, što je redak gest koji govori koliko je publika tražila ponavljanje upravo tog trenutka.
Snaga ovog scenskog čitanja leži u tome što ne pokušava da Orfa intelektualizuje. Srednjovekovni stihovi o sreći, prolaznosti i želji ovde dobijaju direktnu telesnu formu:
- horski masiv koji gradi zid zvuka,
- baletski pokret koji tu masu razbija i individualizuje,
- scenska slika koja sve drži u jednom dahu.
Baletski deo predvodili su Anatolij Handajevski i umetnička direktorka Irina Handajevska, dok je horeografsku i rediteljsku palicu vodio Johan Nus, čije čitanje partiture daje predstavi čvrst dramaturški luk.
Šta je publika zaista videla?
Reakcija sale bila je nedvosmislena. Veče su obeležila dva bisa i višestruke stajaće ovacije, a upravo to ponavljanje O Fortune pretvorilo je klasičan repertoarski naslov u događaj sa sopstvenom dramaturgijom uzbuđenja.
Ono što ovakvu produkciju izdvaja nije puka brojka od 120 izvođača, već disciplina kojom se toliki aparat drži na okupu. Rasprodata MTS dvorana pokazala je da postoji publika spremna da klasični naslov primi kao spektakl, pod uslovom da spektakl ima i formu i sadržaj, a ne samo razmeru.
Da li će ovakve velike scenske produkcije postati stalni način da se klasika vrati u srpske sale, ili ostaju retki praznični izleti van svakodnevnog repertoara?
