„Električni poljubac” večeras otvara Festival francuskog filma

Ima nečeg gotovo drskog u ideji da se letnja filmska selekcija postavi pod krošnje Botaničke bašte, tamo gde svaki šum lišća i svaki komarac konkuriše projekciji. A upravo taj rizik, da te film mora da osvoji uprkos noći koja diše oko tebe, daje večerašnjem otvaranju osmog Festivala francuskog filma onaj ton koji se u zatamnjenoj sali nikada ne postiže. Platno između staklenika i starih stabala nije scenografski ukras, ono je deo ponude.

Program počinje u 21 čas, kada padne dovoljno mraka, komedijom „Električni poljubac” Pjera Salvadorija. Salvadori je reditelj koji je čitavu karijeru gradio na tananoj granici između farse i melanholije, na junacima koji se prave da znaju šta rade dok im se život raspada u rukama. Birati njegov film za uvod nije slučajnost: festival koji otvara komedija unapred odbija da se shvati previše svečano, što je, priznajmo, osvežavajuće.

Zašto baš devet filmova, i zašto van Beograda?

Selekcija od devet savremenih ostvarenja nije velika, ali je to i poenta. Festival se ne trudi da bude enciklopedija francuske produkcije, već pažljivo biran presek, festivalska kola koja se kotrljaju kroz šest gradova: pored Beograda, tu su Novi Sad, Niš, Zrenjanin, Gornji Milanovac i Užice, na ukupno dvanaest lokacija. Raspored je podeljen na dva talasa, od 23. do 28. juna i od 2. do 5. jula, što publici van prestonice daje stvarnu, a ne simboličnu priliku da uđe u salu.

Ta geografska širina je možda i najvažnija odluka ovogodišnjeg izdanja. Lako je francuski film svesti na pariski salon, na razgovore uz vino i duge kadrove tišine. Ali kada se isti taj film prikaže u Gornjem Milanovcu ili Užicu, on prestaje da bude egzotika i postaje samo, dobar film. Decentralizacija je ovde dramaturški potez, ne logistička formalnost.

Šta selekcija zapravo nudi gledaocu?

Među naslovima izdvaja se istorijska drama „Zraci i senke” sa Žanom Dižardenom, glumcem koji je posle Oskara za „Umetnika” mogao da bira lagodne uloge, a uporno bira teže. Njegovo prisustvo u programu nije marketinški mamac, već signal da ovogodišnja selekcija ne beži od ozbiljnosti, čak i kada počinje komedijom.

Ono što povezuje raznolike naslove, od Salvadorijevog humora do Dižardenove istorijske drame, jeste odbijanje da se gledalac tretira kao pasivni potrošač. Savremeni francuski film, bar onaj koji stiže do festivalskih selekcija, i dalje veruje da publika može da podnese dvosmislenost, da nije svaki kraj dužan da bude rasplet. To je danas gotovo subverzivno.

Naravno, postoji i ona druga strana priče. Festival pod otvorenim nebom živi i umire od vremena, a beogradsko leto ume da bude ćudljivo. Postoji i pitanje koliko će publika van velikih gradova zaista popuniti dvanaest lokacija u dva odvojena termina. Ali to su pitanja organizacije, ne umetnosti, i ne menjaju činjenicu da je program ozbiljno biran.

Ako vam je „francuski film” do sada zvučao kao šifra za nešto sporo i daleko, večeras u Botaničkoj bašti imate priliku da proverite koliko ste bili u pravu, ili koliko niste. A vi, kada poslednji put ste film gledali pod otvorenim nebom, i da li vas zvuk noći odvlači od platna ili vas, naprotiv, uvlači dublje u njega?