Ravno selo film festival počinje 25. juna: „Nirnberg” otvara

Ima nečega gotovo prkosnog u tome da se ozbiljna filmska selekcija sklapa daleko od bioskopskih multipleksa i festivalskih crvenih tepiha velikih gradova. Devet godina zaredom, jedno vojvođansko selo na nekoliko dana postaje mesto na kome se gleda film, i to ne bilo kakav, nego onaj koji tek treba da nađe svoju publiku. Ravno selo film festival ponovo otvara vrata od 25. do 28. juna, a slogan ovogodišnjeg izdanja, „Selom kruže filmske priče”, više nije marketinški ukras nego prilično tačan opis onoga što se tamo dešava.

Festival je posvećen prvim i drugim filmovima, što ga odmah izdvaja iz festivalske kola koje se okreće oko istih provereno bezbednih imena. Glavni program ove godine donosi dvanaest igranih filmova, a selekciju potpisuje Andrej Klemenčić, što znači da je pred publikom programski izbor sa jasnim autorskim pečatom, a ne nasumična smotra premijera.

Zašto baš debitantski filmovi zaslužuju ovakvu pažnju?

Odgovor leži u onome što festival nudi kao nagradu, ali i u onome što saopštava kao stav. Zlatni klip za najbolji debitantski film nosi 1.500 evra, dok Zlatni klip za najbolji film po izboru stručnog žirija nosi 1.000 evra. Brojke same po sebi nisu velike, ali raspored jeste rečit: debi se nagrađuje izdašnije od najboljeg filma uopšte. To je institucionalna poruka koja se retko čuje tako glasno, da je prvi korak rediteljskog debitanta vredan posebne podrške, jer je upravo on najteži i najmanje zaštićen.

Svečano otvaranje 25. juna ide u smeru spektakla, ali spektakla koji ostaje u okviru teme. Predviđen je koncert filmske muzike uz glumce i pevače Pozorišta na Terazijama, a kao gošća nastupa Milena Vučić. Posle te uvertire, glavni program otvara „Nirnberg” Džejmsa Vanderbilta, psihološki triler u kome Rasel Krou i Rami Malek nose dve strane jedne od najtežih moralnih konfrontacija dvadesetog veka. Izbor nije slučajan: festival koji slavi prve korake otvara filmom o tome šta se dešava kada se istorijska odgovornost stavi pod mikroskop.

Lice u fokusu i tiha logika festivalske geografije

Jedna od ustaljenih tradicija festivala je program „Lice u fokusu”, koji svake godine skreće pažnju na glumicu ili glumca čiji rad i prisustvo na ekranu zaslužuju da budu istaknuti. Ovogodišnje lice u fokusu je Lenka Petrović, mlada glumica za koju selekcija tvrdi da poseduje izrazit umetnički potencijal i sigurnost pred kamerom. Ovakvi programi su, kada se rade pošteno, najtačniji termometar jedne kinematografije, jer ne mere ono što je već potvrđeno nego ono što tek dolazi.

Vredi se zadržati na samom mestu održavanja. Odluka da se ovakav festival smesti u selo, a ne u gradsku dvoranu, nije puka ekscentričnost. Ona menja odnos publike prema filmu na način koji veliki festivali odavno ne mogu da ponude, jer film ovde nije roba u nizu projekcija nego dogadjaj zbog koga se okuplja čitava zajednica. Post-jugoslovenski festivalski prostor pun je manifestacija koje se bore za vidljivost u senci nekoliko velikih imena, pa je svaki festival koji uspe da izgradi sopstveni identitet i opstane devet godina već neka vrsta male pobede kulturne politike odozdo.

Ono što Ravno selo radi nije revolucija u programiranju, ali jeste dosledan i jasno profilisan gest. Festival koji nagrađuje debi izdašnije od najboljeg filma, koji bira selo umesto grada i otvara se filmom o odgovornosti, zna šta hoće da bude. Pitanje za gledaoca nije da li je to dovoljno glamurozno, nego da li smo spremni da film potražimo i tamo gde nam ga niko ne servira na tacni. Hoćete li ovog juna otići po filmsku priču u selo, ili ćete sačekati da ona, kao i obično, dođe do vas?