Vajana stigla u bioskope: mlak start i hladne kritike

Postoji kadar u kojem Vajana, sada od krvi i mesa, stoji na palubi drvenog jedrenjaka i gleda u horizont sa izrazom koji nije sasvim strah, a nije ni čudo, nego nešto između, kao da ni sama nije sigurna zašto je ponovo tu. Taj jedan pogled, zatečen na pola puta između dva raspoloženja, sažima ceo poduhvat igrane Vajane preciznije nego bilo koja tabela sa zaradom: film je stigao, publika ga gleda, ali se nad njim već nadvija pitanje koje prati gotovo svaki Diznijev rimejk, pitanje čemu.

Igranu verziju animiranog hita iz 2016. potpisuje Volt Dizni, a u naslovnoj ulozi debituje Ketrin Lagaaja, dok se Dvejn Džonson vraća kao polubog Maui, lik koji je u crtanoj verziji dobar deo svog šarma nosio upravo zato što ga je crtež oslobodio zakona gravitacije. Priča je ostala netaknuta: devojka sa pacifičkog ostrva otiskuje se na otvoreni okean da vrati narušenu ravnotežu svetu, uz pesme koje već znamo napamet.

Brojke, međutim, govore jasnije od bilo kog sinopsisa. Na pretpremijernim projekcijama film je zaradio oko 4,5 miliona dolara, a procene za prvi vikend kreću se od 60 do 65 miliona, dok pojedini analitičari očekivanja spuštaju i na oko 40 miliona. Za produkciju čija se cena procenjuje na oko 250 miliona dolara, nijedna od tih cifara ne izgleda kao mirna plovidba, pogotovo kada se seti da je animirani nastavak pre dve godine startovao kao milijarderski fenomen.

Zašto igrana Vajana ne plovi kao animirana?

Odgovor se, čini mi se, krije u onome što je crtež davao besplatno, a kamera mora mukotrpno da zaradi. U animiranoj Vajani okean je bio lik, plesač, saučesnik; talas se savijao po volji dramaturškog trenutka, a ostrvo je blistalo u paleti koja ne postoji u prirodi. Prebačena u fotografski registar, ista ta scenografija odjednom mora da bude uverljiva, a ne samo lepa, i tu se poduhvat najčešće spotiče. Kritičari zameraju izbledele, sivkaste kadrove i utisak da se, čim junakinja zaplovi na pučinu, gubi osećaj fizičkog prostora, kao da brod plovi kroz nešto što ni sam film ne uspeva da učini opipljivim.

To nije mana glumaca, nego logike rimejka koja se ovde ogolila do kraja. Kada film prati original scenu po scenu, pesmu po pesmu, on sebi oduzima jedini razlog zbog kojeg bi trebalo da postoji, a to je nova interpretacija. Ostaje verna reprodukcija, uredna i skupa, ali reprodukcija ipak, koja gledaocu neprestano priziva u sećanje verziju koju je više voleo.

Šta ostaje od originala

Ne baš sve, ali ni malo. Lagaaja unosi u naslovnu ulogu iskrenu, nepretencioznu energiju, i u najboljim trenucima film počiva na njenom licu, na toj sposobnosti da odglumi radoznalost bez detinjastosti. Džonsonov Maui i dalje je zabavan onoliko koliko mu scenario dopusti, a poznate melodije rade svoj posao na publici koja je došla da ih čuje ponovo, uživo osvetljene.

Problem je što se sve to dešava u senci sopstvenog uzora, i što se čovek, izlazeći iz sale, uhvati kako razmišlja o crtanom filmu, a ne o onom koji je upravo odgledao. Dizni je poslednjih godina od svog kataloga napravio rudnik iz kojeg vadi iste priče u novom pakovanju, i svaki put se iznova postavlja isto pitanje isplativosti, ne samo finansijske nego i umetničke. Vajana na jedrenjaku gleda u horizont, ali film, izgleda, ne zna kuda plovi.

Da li vam je igrana verzija omiljenog crtaća ikada bila bolja od originala, ili je i za vas rimejk unapred izgubljena bitka?