Nolanova „Odiseja” od sutra u srpskim bioskopima
Ekranizacija Homerovog epa, snimljena u celosti novom IMAX tehnologijom, stiže u bioskope širom Srbije 16. jula, a karte za beogradsku IMAX projekciju rasprodate su pre prvog kadra.
- „Odiseja” Kristofera Nolana ulazi u bioskope širom Srbije 16. jula.
- Film je u celosti snimljen novom IMAX tehnologijom, prvi put da Homerov ep stiže na IMAX platno.
- Beogradska premijera je u Sinepleksu Galerija: specijalni program u 19.00, IMAX projekcija u 20.00, karte za nju su rasprodate.
- U podeli je sedam velikih imena, od Meta Dejmona i Toma Holanda do Zendeje i Šarliz Teron.
Karte za projekciju u dvadeset sati rasprodate su pre nego što je iko u Srbiji video ijedan kadar, i to je, ako ćemo pošteno, podatak koji o današnjoj bioskopskoj publici govori više od bilo koje kritike koja će uslediti. Ne prodaje se priča, jer priču znamo tri hiljade godina; ne prodaje se ni podela, koliko god da je raskošna. Prodaje se format. Prodaje se obećanje da će platno biti veće od nas.
„Odiseja” je ekranizacija Homerovog epa o kralju koji pokušava da se vrati kući, a Kristofer Nolan je donosi kao mitski akcioni spektakl. Distributer je Taramaunt, a u glavnim ulogama su Met Dejmon, Tom Holand, En Hetavej, Robert Patinson i Lupita Njongo, uz Zendeju i Šarliz Teron. Film je snimljen u potpunosti novom IMAX tehnologijom, što znači da je ovo prvi put da se ova priča pojavljuje na IMAX platnu.
Nolan je, treba to reći bez uvijanja, poslednji veliki reditelj koji je uspeo da svoju tehničku opsesiju pretvori u marketinški argument. Od „Dankerka” naovamo, njegova rediteljska poetika i njegov izbor kamere prestali su da budu odvojene teme: format jeste sadržaj, negativ jeste stav, a publika je naučena da unapred kupuje razliku između sale i sale. Sa suprugom i producentkinjom Emom Tomas, kroz kuću Sinkopi, izgradio je nešto što u savremenom Holivudu gotovo da više ne postoji, a to je autorska potpisana stvar koja se prodaje kao događaj.
Zašto baš IMAX, a ne samo veći ekran?
Zato što je izbor formata ovde interpretativni potez, a ne tehnički hir. Homerov ep je tekst o razmerama: o moru koje je veće od broda, o bogovima koji su veći od ljudi, o povratku koji je duži od rata. Kadar koji zahvata više neba nije ukras, on je dramaturški luk preveden u geometriju. Kada Nolan kaže da je snimao sve u IMAX-u, on zapravo kaže da odbija da Odiseja gleda kao lik u krupnom planu, i to je odluka koja se može braniti i pre nego što se film vidi.
Rizik je, naravno, tačno na istom mestu. Ep koji se prepričava tri milenijuma nije preživeo zbog razmere nego zbog lukavstva, zbog sitnih ljudskih prevara, zbog jednog čoveka koji laže da bi preživeo. To se ne snima širokim kadrom. Ako spektakl proguta prepredenost, ostaje nam skup ratni film sa poznatim imenima; ako je ne proguta, dobili smo prvu ozbiljnu ekranizaciju koja Odiseju vraća dostojanstvo pustolovine umesto lektire.
Šta ovo znači za bioskope ovde
Više nego što izgleda. Rasprodata IMAX sala usred jula, u zemlji u kojoj se letnja bioskopska sezona godinama svodi na animirane naslove i klimu, nije samo komercijalna vest. To je podsetnik da publika i dalje ume da napusti kauč, ali samo kada joj se ponudi nešto što kauč ne može da reprodukuje. Kulturna politika koja se decenijama žali na prazne sale ovde dobija neprijatno jasan odgovor: sale nisu prazne zbog publike, nego zbog ponude.
Ostaje pitanje koje se ne rešava tehnologijom. Nolan je reditelj koji retko greši u zanatu, a povremeno greši u srcu, i „Odiseja” je upravo materijal koji to razlikovanje nemilosrdno testira. Homer je znao da povratak kući nije spektakl nego iscrpljenost. Videćemo od sutra da li to zna i kamera.
Gledate li „Odiseju” zbog Homera, zbog Nolana ili zbog IMAX platna?
