Parni valjak i Prljavo kazalište zajedno pred leto 2027

Dvanaest muškaraca stoji na asfaltu ispred plave fasade, ruke prebačene jedni drugima preko ramena, iza njih mural sa figurom i starim tramvajem, a niko od njih ne izgleda kao da pozira za nešto što će sutra biti vest. Izgledaju kao ljudi koji su se slučajno sreli na parkingu i onda neko rekao hajde da se slikamo. To je cela najava. Jedna fotografija sa stadiona u Maksimiru i jedna rečenica ispod nje: Valjak i Kazalište zajedno uživo u Zagrebu, vidimo se pred leto 2027. godine.

Ono što je u toj objavi novo nije informacija, jer informacije zapravo skoro da i nema. Nema datuma, nema potvrđenog mesta, nema cene karte, nema ni reči o tome ko koga otvara i da li iko ikoga otvara. Ima samo pristanak, i to je ono zbog čega se objava širi. Parni valjak postoji od 1975, Prljavo kazalište od 1977. iz zagrebačke Dubrave, i za pedeset godina koje su proveli u istom gradu, pred istom publikom, u istim novinskim rubrikama, nikada nisu podelili istu binu na način koji bi se mogao nazvati zajedničkim nastupom.

Zašto je fotografija ispred Maksimira važnija od rečenice iznad nje?

Zato što je fotografija ta koja je pustila glasinu, a rečenica je samo nije demantovala. Maksimir nije neutralna pozadina. To je stadion, i kada dva benda ovog kalibra stanu ispred stadiona i kažu spektakl, publika ne čita metaforu nego kapacitet. Bendovi to nisu potvrdili nijednom rečju, i to je uredno odrađen potez, jer najava koja ne obećava ništa konkretno ne može ni da razočara, a slika radi posao koji tekst nije morao da preuzme na sebe.

Ta razlika između onoga što je rečeno i onoga što je pokazano je zapravo najzanimljiviji deo cele stvari. U kulturnoj politici koncertne industrije, mesto se objavljuje kada je ugovoreno, a datum kada je plaćeno. Ovde nije objavljeno ni jedno ni drugo, što znači da smo dobili nameru, ne raspored. Namera je legitimna vest, samo je treba tako i čitati, a ne kao da su karte već u prodaji.

Dve poetike koje su istu publiku delile iz suprotnih uglova

Zanimljivo je koliko su ta dva imena, uprkos zajedničkoj adresi i zajedničkoj generaciji, uvek pripadala različitim registrima. Jedan je bend koji je svoju poetiku gradio kroz preciznost, aranžman i onu vrstu koncerta koji funkcioniše u dvorani, gde se svaka pauza čuje. Drugi je bend čiji je prirodni format trg, masa i pesma koju hiljade ljudi znaju napamet pre nego što se odsvira prvi takt. Kada se to spoji, ne dobija se sabiranje nego pitanje dramaturgije: ko diktira tempo večeri i da li se uopšte pristaje na to da neko diktira.

Parni valjak u ovaj dogovor ulazi i sa promenjenom vokalnom linijom, sa Igorom Drvenkarom na mestu koje je decenijama bilo definisano jednim glasom, i to je varijabla koju najava elegantno preskače. Prljavo kazalište ulazi sa katalogom koji je u post jugoslovenskom kontekstu odavno prestao da bude samo repertoar i postao neka vrsta kolektivnog inventara. Dva pedesetogodišnja luka koja se konačno seku, i to na dogovor a ne na povod, jer nema godišnjice koja bi ovo iznudila.

Ostaje ono što po pravilu i odlučuje: da li će ovo biti koncert ili proizvod. Zajednička najava bez detalja može da izraste u pažljivo režiranu večer u kojoj dva benda stvarno nešto rade jedan sa drugim, ali može i da završi kao dupli program u kojem se svako drži svog seta i svog satnog termina, a zajedništvo se svede na finalnu pesmu i konfete. Fotografija sa Maksimira obećava prvo. Iskustvo sa velikim najavama uči nas da čekamo drugo.

A vas, kad se dva benda ovakve težine posle pola veka konačno slože oko jedne večeri, više zanima ko će šta odsvirati ili gde će to biti odsvirano?