Preminula Olivera Katarina, diva srpskog filma i muzike
Legendarna glumica i pevačica, rođena kao Olivera Petrović, preminula je u 87. godini. Ostaje iza sebe kadrove jugoslovenskog filma i glas koji je RAI nazvao najlepšim na Mediteranu.
- Olivera Katarina, rođena kao Olivera Petrović 5. marta 1940, preminula je u Beogradu 21. jula 2026, u 87. godini.
- Filmsku karijeru počela je 1964, a poslednju ulogu odigrala je u ostvarenju "Charleston za Ognjenku" iz 2008.
- Kao pevačica održala je preko 100 koncerata u svetu i sarađivala sa Eniom Morikoneom i Mikisom Teodorakisom.
- Dobitnica je Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke (2017) i Nušićeve nagrade za životno delo (2020).
Postoji kadar u kome mlada žena, sa narandžastim cvetom u kosi, okreće profil kameri i smeje se onako kako se smeju samo lica koja znaju da ih objektiv voli. Taj osmeh, iz zlatnog doba jugoslovenskog filma, decenijama je bio jedno od najprepoznatljivijih lica naše kinematografije, a od ponedeljka je i uspomena. Olivera Katarina, žena koja je istovremeno bila i glumica i pevačica i pojava koja se ne uklapa u jednu odrednicu, preminula je u Beogradu 21. jula, u 87. godini.
Rođena je kao Olivera Petrović, 5. marta 1940. u Beogradu, a ime pod kojim ćemo je pamtiti izgradila je sama, kao brend pre nego što je ta reč ušla u naš rečnik. Njena biografija čita se kao mapa jednog vremena u kome je kultura još verovala da može da putuje dalje od svojih granica, i u kome je jedna umetnica mogla da bude podjednako kod kuće na filmskom setu, na pozorišnoj sceni i pod reflektorima velike koncertne dvorane.
Glas koji je putovao dalje od granica
Filmsku karijeru počela je 1964, a publika je pamti po nizu naslova koji danas pripadaju kanonu, od “Uzrok smrti ne pominjati” iz 1968. do “Devičanske svirke” iz 1973. Njeno lice postalo je deo festivalske priče, a poslednji put pojavila se na velikom platnu 2008. u filmu “Charleston za Ognjenku”, gde je odigrala ulogu koja je delovala kao svojevrstan oproštajni naklon publici koja ju je pratila više od četiri decenije.
Ipak, ako postoji jedan detalj koji Oliveru Katarinu izdvaja iz galerije domaćih glumica, to je muzika. Održala je preko sto koncerata širom sveta, pevala je na srpskom, romskom, grčkom i drugim jezicima, i sarađivala sa kompozitorima čija imena danas zvuče kao poglavlja iz istorije evropske muzike, Eniom Morikoneom i Mikisom Teodorakisom. Njen glas bio je onaj retki instrument koji ne traži prevod, jer emocija koju nosi razume se i bez poznavanja jezika. Poslednji album, znakovito nazvan “Retka zverka”, objavila je 1984, i time zaokružila pevačku poglavlje koje je dugo prkosilo svakoj klasifikaciji.
Šta ostaje kada diva ode?
Reč “diva” u našem jeziku odavno je izlizana, prilepljena za svaku pevačicu koja obuče dugačku haljinu, ali u slučaju Olivere Katarine ona vraća svoje pravo značenje. Diva nije bila zbog blještavila, već zbog raspona, zbog toga što je u jednoj biografiji spojila filmski set, koncertnu dvoranu i onu vrstu prisustva koje se ne uči na akademiji. Njen doprinos prepoznat je i zvanično, Zlatnim pečatom Jugoslovenske kinoteke 2017. i Nušićevom nagradom za životno delo 2020, a povodom njene smrti oglasio se i državni vrh, uz saučešće porodici i poštovaocima.
Odlazak umetnice koja je pripadala post-jugoslovenskom kontekstu uvek je pomalo i odlazak jednog sveta, one kulturne kola u kojoj su film i estrada i pozorište još razgovarali međusobno. Ostaju snimci, ostaju kadrovi, ostaje glas koji je RAI jednom nazvao najlepšim na Mediteranu. A na nama je da odlučimo hoćemo li ih slušati kao muzejsku relikviju ili kao podsetnik na to koliko je naša kultura nekada umela da bude velika i radoznala. Koje lice ili glas iz tog zlatnog doba vi ne biste dozvolili da padne u zaborav?
