Miroslav Ilić na završnici Zlatnih harmonika Kraljeva
Festival „Zlatne harmonike Kraljeva” večeras se zatvara koncertom na Trgu srpskih ratnika, uz Aleksandra Sofronijevića i orkestar „Majstori za dušu” i goste Miroslava Ilića, Milanča Radosavljevića i Mišu Mijatovića.
- Festival „Zlatne harmonike Kraljeva" traje od 21. do 24. jula 2026.
- Završni koncert je večeras, u petak 24. jula od 21 časa, na Trgu srpskih ratnika.
- Nastupaju Aleksandar Sofronijević i orkestar „Majstori za dušu", uz goste Miroslava Ilića, Milanča Radosavljevića i Mišu Mijatovića.
- Pre finala održano je takmičenje mladih harmonikaša za nagradu „Novica Negovanović".
Postoji zvuk koji u Srbiji ne treba nikome posebno predstavljati. Harmonika na trgu, u letnjoj noći, dok se meh otvara i zatvara kao da umesto cele publike diše, deo je našeg zvučnog pamćenja davno pre nego što je bilo ko smislio reč festival. Večeras se u Kraljevu taj zvuk poslednji put ove sedmice penje na binu, i to na mesto koje nosi ime dostojno svečanosti, na Trg srpskih ratnika.
Reč je o završnici festivala „Zlatne harmonike Kraljeva”, manifestacije koju od 21. do 24. jula priređuje Kulturni centar „Ribnica”. Program počinje u 21 čas, a domaćin večeri je Aleksandar Sofronijević sa orkestrom „Majstori za dušu”, jedan od najcenjenijih solista u regionu kada je reč o instrumentu koji je decenijama nosio kompletne svadbe, ispraćaje i slavlja bez potrebe za pojačalima i spektaklom.
Ono što ovogodišnjoj završnici daje težinu jesu gosti. Miroslav Ilić, čije se pesme odavno pevaju kao da su narodne a ne autorske, deli binu sa Milančem Radosavljevićem, harmonikašem koji u svojim osamdesetim godinama i dalje svira kao da mu je instrument produžetak ruke, i sa Mišom Mijatovićem. Kada se na jednom mestu nađu tri generacije koje su oblikovale zvuk ovih prostora, koncert prestaje da bude samo večernji program i postaje neka vrsta tihe smotre onoga što još uvek zovemo živom tradicijom.
Zašto harmonika i dalje puni trgove?
Lako je harmoniku svrstati u folklornu prošlost, u nešto što pripada crno belim fotografijama i sećanjima starijih. Kraljevački festival, međutim, već godinama pokazuje suprotno. Uz veliki koncert, ove nedelje održano je i takmičenje mladih harmonikaša iz Srbije i dijaspore, za nagradu „Novica Negovanović”, koja nosi ime jednog od najvećih virtuoza slepih za noty ali ne i za melodiju. Pobednici ne odlaze samo sa priznanjem, već i sa prilikom da svoje umeće snime i ponesu dalje.
Taj spoj je ono što festivalu daje smisao izvan nostalgije. Na istoj bini na kojoj večeras stoje imena koja publika zna napamet, pre nekoliko dana su svirala deca i mladi ljudi koji tek uče kako se pesma prevodi u prste. Instrument koji mnogi olako otpišu kao staromodan zapravo ima urednu smenu generacija, tiho i bez marketinške buke.
Trg umesto sale
Nije slučajno što se finale seli iz svečanih dvorana na otvoreni trg. Harmonika i jeste instrument zajednice, muzika koja traži da se sluša u gomili, sa strancima koji do maločas nisu znali jedni za druge. Postavljanjem bine u centar grada, organizatori vraćaju muziku onome čemu je oduvek pripadala, prostoru gde nema karte za prvi red i gde se pesma peva uglas.
Za Kraljevo, grad koji retko biva u centru kulturnih rubrika, ovakva večer znači više od jednog koncerta. Ona je podsetnik da se ozbiljna muzička scena ne meri samo prestonicom i velikim dvoranama, već i time koliko jedan trg može da ispuni zvukom koji svi razumeju. Da li ćemo umeti da sačuvamo takve večeri kao deo žive kulture, ili ćemo ih prepustiti da postanu samo lepa uspomena, zavisi i od toga koliko ih dolazimo da čujemo dok još sviraju?
