Boris Lukić: golo telo koje nije ni njegovo ni tvoje

Na zidovima Galerije Novembar u Kursulinoj 22 vise akvareli golih tela, mekih poteza četkice, mestimično gotovo prozirni tamo gde je boja razblažena vodom, i niko ko stoji ispred njih, uključujući ni samog autora, ne zna kome su ta tela pripadala pre nego što su postala slika. To je scena koju otvara nova samostalna izložba Borisa Lukića, nazvana Private Nude, i to je, u stvari, i najprecizniji opis onoga čime se ona bavi.

Serija je nastala u vreme pandemije kovida, kada je Lukić, bez pristupa živom modelu, počeo da traži materijal za slikanje na internetu. Naišao je na fotografije čije poreklo nije mogao da utvrdi, niti da posvedoči kako i u kojim okolnostima su nastale. Umesto da tu neizvesnost zaobiđe, odlučio je da je ugradi u sam postupak: promenio je tehniku, napustio ulje i prešao na akvarel, pokušavajući da se odvoji od stvarnosti pronađenih slika. Rezultat su radovi u kojima tela više nisu portreti konkretnih osoba, nego situacije, obrisi bez imena i bez pristanka na to da budu pogledani.

Sam Lukić o polazištu serije govori direktno, bez ulepšavanja procesa u kojem je materijal nastao potpuno izvan njegove kontrole.

U vreme kovida, kada su naše mogućnosti bile ograničene, shvatio sam da ta sekundarna stvarnost, stvarnost interneta, u određenim momentima postaje naša primarna stvarnost, kroz koju živimo i proživljavamo neke stvari. Shvatio sam je, u najmanju ruku, kao podjednako važnu. Tako sam počeo da istražujem, i vrlo lako sam nalazio materijale koji su mi bili zanimljivi i pogodni za dalji rad.

Tako je, rekao je autor na otvaranju u Galeriji Novembar, izgledao trenutak u kome je jedna prinudna okolnost postala trajni umetnički metod.

Oko tačnog datuma otvaranja izvori se razilaze: Buro 24/7 najavljivao je otvaranje za subotu, 29. avgust u 13 časova, dok Telegraf navodi da je izložba otvorena 31. avgusta. Postavka u svakom slučaju ostaje na istoj adresi do 11. oktobra, dostupna u redovnom radnom vremenu galerije, pa razlika u datumu ne menja ništa u onome što je na zidovima.

Izložbu je postavila i o njoj u kustoskom tekstu piše Mia David, umetnička direktorka Galerije Novembar, i upravo njen okvir pomera fokus sa slikarske geste na pitanje koje slikarstvo samo po sebi ne može da reši.

Danas se dešava jedan novi fenomen: sa pojavom interneta, društvenih mreža i AI tehnologije, postavlja se pitanje da li je ženama oduzeto pravo na sopstveno telo i privatnost. Tu se, za mene, postavlja pitanje pristanka. Kada počnete da preuzimate slike sa interneta kao inspiraciju, lako možete doći do pitanja da li su te žene, muškarci, ili bilo ko, dali pristanak da budu korišćeni u te svrhe. Mislim da je to pitanje na koje ne možemo da odgovorimo jednom izložbom, ali svakako možemo da ga problematizujemo.

Ono što izložbu čini težom od proste ilustracije jedne teze jeste asimetrija koju je Lukić sam ugradio u postavku. U seriju je uveo i muška tela, kao pokušaj da izloženost pogledu bude podeljena, ali baš tu se pokazuje da izloženost i moć nisu ista stvar: muškarci na tim slikama sami biraju da se pokažu, dok ženska tela dolaze iz materijala čije poreklo ostaje nepoznato. Razlika između pokazivanja i hvatanja, između pristanka i njegovog odsustva, jeste tačka na kojoj slikarska tehnika prestaje da bude čisto estetski izbor i postaje etičko pitanje koje autor ne rešava, nego ga stavlja na zid.

Akvarel tu radi posao koji ulje ne bi moglo. Gde je ulje teksturisano, gusto, sposobno da fotografiju pretvori u telo koje izgleda skoro opipljivo, akvarel je proziran, nestabilan, sklon da izbledi tamo gde slikar popusti pritisak ruke. Lukić tim izborom ne krije da su njegovi modeli fantomi, tela izvučena iz tuđih fotografskih arhiva čiji je jedini kontekst bio ekran. Slika time postaje priznanje o poreklu materijala, a ne pokušaj rekonstrukcije nečije stvarnosti, i upravo je ta razlika ono što Private Nude izdvaja iz duge tradicije slikanog akta kao žanra.

Kustoski okvir tu tezu širi dalje od ateljea, prema pitanju koje je pojavom veštačke inteligencije postalo gotovo neizbežno u svakoj raspravi o slici tela na internetu. Kada se fotografija jednom nađe u opticaju, bez imena i bez konteksta, ona prestaje da bude nečije vlasništvo u praktičnom smislu, i upravo ta praznina, koju David naziva pitanjem pristanka, jeste ono što izložba otvara, a ne zatvara. Ovde nije reč o instituciji koja štiti umetnika od publike, nego o galeriji koja izlaže sopstvenu nesigurnost oko materijala koji je sama odlučila da prikaže, što je, u malom formatu jedne izložbe, prilično retka vrsta institucionalne iskrenosti.

Ono što ostaje posle obilaska nije katarza, nego nelagoda, i to je tačno ono što ambiciozna izložba o tuđem, neprisvojenom telu treba da proizvede. Private Nude ne rešava pitanje kome telo pripada kada postane slika, ali ga postavlja dovoljno precizno da se iz Kursuline 22 ne izlazi ravnodušan, a za izložbu izgrađenu na tuđim fotografijama bez porekla, to je možda i jedini pošten mogući kraj.