Selin Dion, posle šest godina, ispunila obećanje u Parizu

Prva pesma te subotnje večeri u Areni Plenitud trajala je nešto malo duže od tri minuta, a onda je Selin Dion morala da stane. Trideset hiljada ljudi je gledalo kako pevačica, sa mikrofonom još uvek u ruci, ćuti nekoliko sekundi predugih za koncertni ritam, dok je dvorana počela da skandira njeno ime. Kada je progovorila, rečenica nije zvučala kao deo osmišljenog nastupa, nego kao nešto što nije bilo predviđeno ni za koga u toj sali, uključujući i nju samu.

“Konačno, neverovatno je što smo svi zajedno. Put je bio teži nego što sam očekivala, ali držala sam se za slabi zrak svetlosti u daljini, duboko u planinama”, rekla je, obraćajući se publici naizmenično na engleskom i francuskom. “Večeras želim da pevam za vas, da pevam za sebe, da pevam za život”, dodala je.

Time je 12. septembra zvanično počela rezidencija od 26 koncerata u Areni Plenitud (ranije Paris La Défense Arena), dvorani koja formalno ne leži u Parizu nego u Nanteru, na zapadnom obodu grada, iako to razlikovanje u velikom delu izveštavanja tog jutra jednostavno nestaje pod imenom “Pariz”. Prvih šesnaest nastupa, do sredine oktobra, odavno je rasprodato, a u maju sledeće godine dolazi još deset. Po podacima sa Vikipedije, za tih šesnaest jesenjih večeri prodato je više od 480.000 karata, pošto se u lutriji za pravo na kupovinu prijavilo preko devet miliona ljudi, brojka koja sama po sebi govori više o razmerama očekivanja nego bilo koja recenzija koja tek sledi.

Selin Dion ima 58 godina i za sobom karijeru dugu četiri decenije, sa albumima na engleskom i francuskom i hitovima koji su odavno prešli u opšte mesto svake radio stanice. U decembru 2022. otkrila je da boluje od sindroma ukočene osobe, retkog autoimunog i neurološkog poremećaja koji izaziva grčeve i ukočenost mišića i za koji, prema podacima Nacionalnog instituta za neurološke poremećaje i moždani udar koje prenosi CBS News, trenutno ne postoji lek. Zbog dijagnoze je otkazala svetsku turneju “Courage”, a jedini javni nastup u godinama koje su usledile bio je kratak, na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu 2024, kada je sa Ajfelovog tornja otpevala Pjafinu “Hymn to Love”. Sinoćnji koncert je njen prvi pun, celovečernji nastup od marta 2020.

Ono što tu priču izmešta iz uobičajenog žanra “velikog povratka” jeste koliko je grad oko nje preuzeo ulogu koju bi inače imala marketinška kampanja. Dane pre koncerta Pariz je, prema izveštajima, ispunio takmičenjima u kostimima, karaoke zabavama i vožnjama brodom po Seni posvećenim pevačici, a prigradska železnička stanica koja opslužuje arenu privremeno je preimenovana u “Selin”. Francuski mediji procenjuju da će njen boravak gradu doneti stotine miliona evra ekonomske koristi, a list Le Parisien je preneo da je koncertu, diskretno, prisustvovala i bivša prva dama Mišel Obama. Kada se cela ta infrastruktura, od žičane mreže hotela do preimenovane stanice, postavi oko jednog povratka na scenu, jasno je da institucionalna dobrodošlica grada nije samo gest prema umetnici, nego i računica: kulturna politika grada i interesi jedne pevačice su se, bar na te dve nedelje, sreli na istom mestu.

Zanimljiviji trag ostaje u samoj postavi pesama. Dion je veče otvorila devedesetim, francuskim, gotovo intimnim “On ne change pas”, a zatvorila je novijom “Des milliers de baisers”, dok je između, po popisu sa Vikipedije, stalo dvadesetak numera koje uključuju i “My Heart Will Go On”, “Because You Loved Me”, “The Prayer”, “The Power of Love” i “All By Myself”, pesme koje njen glas u punom obimu nose još od devedesetih. Taj izbor nije slučajan dramaturški luk: umesto da nastup gradi kao demonstraciju oporavka i zaobiđe rizičan repertoar, ona je birala baš pesme koje najviše ispituju izdržljivost glasa, i to pred publikom koja je znala tačno šta je u pitanju.

Koliko je svet pratio svaku njenu rečenicu te večeri vidi se i po tome što je nekoliko medija zabeležilo gotovo istu misao u blago različitim varijantama. CBS News je preneo: “To su, naravno, suze radosnice. Presrećna sam što vas vidim”, dok je Ynet zabeležio sličnu, ali ne identičnu rečenicu: “To su suze radosnice, naravno. Presrećna sam što vas vidim.” Isti portal je preneo i drugi deo obraćanja: “Obećala sam sebi da neću plakati. Ne držim obećanja, ali presrećna sam što vas sve vidim”, kao i: “Obećala sam da ću se vratiti, da ću ponovo stati na binu. Pa evo me, pevam za vas i pevam za sebe.” Hello magazin je istu misao preneo nešto drugačije: “Put je bio trnovit, duži nego što je planirano, ali izdržala sam.” Razlike su sitne, prevodilačke i transkripcione, ali zajedno pokazuju obraćanje koje očito nije bilo pisano niti uvežbano, nego se sastavljalo u hodu, rečenicu po rečenicu, dok je plakala.

Publika je to prepoznala pre nego što je iko od kritičara stigao da napiše i red. “Nestvarno je biti ovde! Bila sam uverena da je više nikada nećemo videti, a posebno ne da će krenuti u ovakvu seriju koncerata”, rekla je Elizabet Lendri, 38-godišnja obožavateljka iz Kvebeka koja živi u blizini pevačicinog rodnog Šarlemanja. U toj rečenici je i najpreciznija ocena večeri: ovo nije bio koncert osmišljen da dokaže da je bolest pobeđena, nego nastup koji je bolest ostavio vidljivom, u pauzama, u suzama, u glasu koji je ponegde tražio predah. Upravo ta odluka da se ništa ne uglača do savršenstva, u sistemu koji povratke po pravilu prodaje kao trijumf bez ostatka, čini da će se ova večer u Nanteru pamtiti duže od bilo kog rekorda u prodaji karata.