Deset godina bez Vlade Divljana, festival ga vraća na platno

Kutija sa video trakama je stajala u ormanu deset godina pre nego što ju je neko otvorio. Kad je porodica Vlade Divljana konačno pogledala šta je unutra, zatekla je čoveka kojeg javnost nikad nije upoznala: onog iza scene, iza intervjua, iza slike koju je muzička istorija već davno uobličila u legendu. Od tog materijala reditelj Marko Đorđević je sklopio film „Iza osmeha“, i baš njime se u četvrtak, 17. septembra, otvara osmo izdanje Revije muzičkog dokumentarnog filma Rokumentarni dani, u podgoričkom kulturnom centru Kružni tok.

Film ne obećava otkrovenje ni skandal, obećava samo ono što privatni snimak uvek nosi: neuređen, nedovršen pogled na nekog ko je pred kamerom navikao da bude uređen. Deset godina je dovoljno vremena da se legenda slegne, pa je „Iza osmeha“ pre svega pokušaj da se ta legenda malo rastvori, ne da se ospori.

Rokumentarni dani su pokrenuti 2017. u Nikšiću, sa idejom da se kroz dokumentarni film, muziku i susret sa autorima čuvaju priče iz domaće, regionalne i svetske popularne kulture. Za sedam dosadašnjih izdanja prikazano je 78 filmova iz 18 zemalja, održano 15 koncerata i preko 30 pratećih programa, a festival se iz Nikšića proširio na Podgoricu, Mojkovac i Kotor. Osmo izdanje, od 17. do 20. septembra, nosi slogan „Zapisano mladošću“ i donosi deset filmskih projekcija, četiri koncerta, razgovore, tribinu i segment „Videodrom“ sa izborom crnogorskih spotova. Osmu reviju je podržao Sekretarijat za kulturu Glavnog grada Podgorice, što u ovom slučaju znači finansijsku i institucionalnu pomoć, ne i organizatorsku ulogu, festival i dalje vode ljudi iz Kružnog toka i tima Rokumentarnih dana.

Tema mladosti se u programu ne svodi na uzrast, nego se čita kao vrsta kulturne energije koja je na prostoru bivše Jugoslavije rokenrol i pop kulturu često pretvarala u jezik otpora i povezivanja, mimo granica koje je politika povlačila. Zato „Sanjalice“ Vladimira Petrovića, film o jednom od prvih ženskih rok bendova na svetu, koji su šezdesetih u Beogradu osnovale četiri tinejdžerke, ne deluje kao nostalgični dodatak programu nego kao njegov prirodni parnjak filmu o Divljanu: obe priče govore o trenutku kad je muzika bila jedini prostor slobode koji je nekome bio dostupan.

Od domaće produkcije izdvaja se „Randominacija“ Emilijana Dimitrijevića, kratak film o Marku Lubardi Randomu i njegovom odnosu prema muzici, novcu i pritisku van reflektora, i „S felerom rođeni“ Seada Šabotića, priča o nikšićkom bendu Osma sila, njegovom nastanku, dugoj pauzi i albumu koji je decenijama čekao da izađe. Uz njih je i „Funk Yu“ Franka Dujmića, hrvatsko crnogorska koprodukcija o kolekcionaru vinila u potrazi za jedinim izdanjem koje mu nedostaje, i „Behind the Scene, Made in NY Jazz Fest 2025“, pogled iza kulisa jednog crnogorskog festivala. Regionalni deo programa dodaje „Grandpa Guru“ Silvija Mirošničenka, portret benda Kultur Shock i frontmena Srđana Đina Jevđevića između Sarajeva i Sijetla, „Praslovan“ Slobodana Maksimovića o Zoranu Predinu, od grupe Lačni Franz do solo karijere, „Vlajternativa itd.“ Ante Storića o alternativnom festivalu u Benkovcu, i „U ime oca, Petra“ Ines Pletikos, priču o istarskom kantautoru Franciju Blaškoviću ispričanu iz ugla njegove ćerke.

Svaki festivalski dan zatvara se koncertom: domaće snage Mučin i Janjo & Yataguns, pridružuju im se Short Reports iz Srbije, a u nedelju festival zatvara Sara Renar iz Hrvatske, koja tog dana vodi i radionicu „Loop + Sample“. Mučin tim danima promoviše i sopstveni materijal objavljen na vinilu, tribina „Zapisano mladošću“ bavi se mestom mladih u muzičkoj i filmskoj produkciji, a uz sve to ide i sajam Full House, sa ručnim radovima, berzom ploča i stripova. Raspored koji film o umetniku koji više nije živ stavlja na početak, a mlade bendove i debitante na kraj, nije slučajan: festival tako doslovno pokazuje kontinuitet o kome priča, legenda na otvaranju, nastavak na zatvaranju.

Rokumentarni dani odavno nisu revija koja se pravda brojem gostiju, oni su jedno od retkih mesta gde se muzička istorija ovog podneblja ne prepričava nego dokumentuje, i to bez patetike koju bi tema o Divljanu lako mogla da povuče za sobom. Ono što festival čini vrednim pažnje nije nostalgija, nego strpljenje: da se sačeka da porodica otvori kutiju, da bend iz Nikšića dočeka objavu albuma, da kolekcionar nađe ploču koja mu nedostaje. To je tempo kojim prava dokumentarna priča i treba da se piše.