Belgrade SAXperience počinje večeras u Parobrodu

Kada se u UK Parobrod ugase glavna svetla i ostane samo reflektor nad binom, prostor koji inače prima koncerte za nekoliko stotina ljudi sažima se u nešto mnogo intimnije, sto, možda dvesta slušalaca okupljenih oko dva instrumenta. Večeras u 20 časova tu stoje francuski džez saksofonista Batist Erben i beogradski pijanista Aleksandar Grujić, i tim duetom počinje trinaesto izdanje festivala Belgrade SAXperience, koje će trajati do 8. decembra.

Festival ove godine broji pet koncerata raspoređenih na tri adrese, Galeriju SANU, Kulturni centar Beograda i UK Parobrod, i program je mnogo širi od onoga što se obično podrazumeva pod rečju saksofon. Uz koncerte ide i edukativni deo, majstorski kursevi za mlade saksofoniste koje vode gostujući umetnici, pa se festival ne zatvara u jedno veče nego se rasteže kroz celu jesen kao niz malih stanica. Ulaz na svih pet koncerata je besplatan, što u gradu gde se karta za kamerni koncert lako popne na cenu bioskopske projekcije nije mala stvar.

Erben je jedan od saksofonista koji danas najozbiljnije predstavlja francusku džez scenu, a večerašnji nastup je zamišljen kao kamerni performans, repertoar biran baš za prostor Parobroda, ne uvezen sa neke veće bine. Grujić mu se pridružuje kao partner, ne kao pratnja, što je razlika koju festivalski program eksplicitno naglašava i koja u kamernom džezu često odlučuje da li će veče zvučati kao razgovor ili kao solo nastup uz akompanjman.

Ono što festival čini zanimljivim nije samo lista imena, nego način na koji spaja institucije koje se retko nalaze na istoj afiši. Prvog oktobra u Galeriji SANU nastupa belgijski klasični saksofonista i kompozitor Alen Krepen, profesor emeritus na Kraljevskom konzervatorijumu u Briselu, uz gosta Milana Savića, docenta na Fakultetu muzičke umetnosti. Taj koncert nije samo večernji program, nego i svečano obeležavanje otvaranja prve katedre za klasični saksofon na tom fakultetu, trenutak koji festivalu daje težinu izvan same sezone i upisuje ga u instituciju na duži rok. Koncert podržava ambasada Belgije u Beogradu, što nije čest oblik saradnje za festival ove veličine. Osmog oktobra u Parobrodu sledi italijanski projekat GrandessoCera Damijana Grandesa, koji saksofon spaja sa elektronikom, žanr koji klasično obrazovani izvođači u Srbiji ređe biraju za javni nastup.

Domaći deo programa nosi Duo Vibrance, dvadeset šestog novembra takođe u Parobrodu, saksofonista Milan Savić i mecosopran Ana Savić izvode repertoar koji su godinama naručivali od domaćih kompozitora, a te večeri sledi i premijera kompozicije Miloša Branisavljevića, pisane na stihove Desanke Maksimović. Spoj glasa i saksofona nad srpskom poezijom je potez koji festival čuva za sredinu sezone, kada je publika već navikla na instrument u njegovim stranim izdanjima pa joj se on vraća kroz sopstveni jezik. Festival se zatvara osmog decembra u Kulturnom centru Beograda nastupom španske saksofonistkinje Irene Fernandez Mene, čiji program Ancestral sounds spaja solo saksofon sa elektronikom i svetlosnim elementima, resital zamišljen kao višečulno iskustvo, sa zvukom i svetlošću u istom kadru.

Ono što ovakav niz zapravo pokazuje jeste da instrument koji je u širem sluhu i dalje pomalo egzotičan, saksofon nema stalno mesto u tradicionalnom simfonijskom orkestru, poslednjih godina u Beogradu dobija sopstvenu mrežu ljudi koji ga guraju dalje od solo tačke na programu. Nova katedra na Fakultetu muzičke umetnosti, besplatan ulaz koji uklanja finansijsku prepreku, i domaći kompozitori koji za instrument pišu nova dela umesto da se oslanjaju na uvezeni repertoar, zajedno prave nešto što liči na malu institucionalnu infrastrukturu, ne samo na festival koji dođe i prođe. Da li će ta infrastruktura izdržati i sledeće sezone, zavisiće od toga koliko će publika večeras i u narednim mesecima zaista doći u salu, jer besplatan ulaz privlači ljude na vrata, ali punu salu drži samo ono što se u njoj čuje.