Baner koji je ubijao ptice: kad parola pojede grad

Stajao sam u redu kod pekare na uglu Kolarčeve kada je čovek ispred mene, ne dižući pogled sa telefona, rekao prijatelju: “Ptice, bre, zbog ptica se skupio narod.” Rekao je to s onom mešavinom čuđenja i nelagode kojom Beograđanin obično komentariše nešto što ga je iznenadilo da i dalje ume da ga dirne. A onda je, posle pauze, dodao tiše: “Pa dobro, i zbog ptica je nešto.”

I jeste bilo nešto. Na Palati Albanija, prvom beogradskom soliteru, zgradi koja je decenijama bila simbol grada koji gleda naviše, osvanuo je baner sa parolom “Srbija pobeđuje”. Prekrio je svih trinaest spratova. Iza te tkanine, na fasadi, gnezdile su se bele čiope, ptice koje su zakonom strogo zaštićene. Baner je zatvorio ulaz u njihova gnezda. Roditelji nisu mogli da uđu, mladunci su ostali bez hrane.

Kada slogan zatvori prozor kroz koji se diše

Ima nečeg gotovo previše simboličnog u tome da reč “pobeđuje” doslovno odseče vazduh nekom živom biću, pa se čovek skoro postidi da to napiše, da ne ispadne da tera tezu. Ali činjenica je tvrdoglava i ne traži moju interpretaciju: parola je fizički, kvadratnim metrima platna, prekrila gnezda. Ptice ne čitaju poruke. One samo pokušavaju da dođu do svojih mladih, a tu gde je nekad bio otvor sada je bila izjava.

Sociolog Anri Lefevr je još 1968. u knjizi “Pravo na grad” pisao da je grad pre svega delo onih koji u njemu žive, a ne natpis koji se preko njega prebaci. Beograd je tih dana, ne čitajući Lefevra, samostalno došao do iste misli. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije zatražilo je hitno uklanjanje. Zavod za zaštitu prirode i opština Stari grad organizovali su zbrinjavanje ptica, i to po nalogu Ministarstva zaštite životne sredine. Sistem se, dakle, pokrenuo. Ali pre njega su se pokrenuli ljudi.

Šta nam govori to što su se ljudi okupili?

Od popodneva 30. maja građani i studenti stajali su ispred zgrade i blokirali saobraćaj u Kolarčevoj. Ne zbog izbora, ne zbog cene struje, ne zbog nekog od velikih razloga oko kojih se ovo društvo poslednjih godina deli na pola. Zbog čiopa. Zbog nečega što nema glas, ne ide na biralište i ne piše po mrežama. To je, čini mi se, podatak koji vredi više od bilo koje ankete: ostalo je u nama mesto koje reaguje kad vidi da je nekome slabijem zatvoren prozor kroz koji diše.

Aleksandar Vučić je povodom slučaja rekao: “Niko nije imao lošu nameru.” Verujem mu, i baš zato je epizoda poučna. Najveći deo štete u jednom gradu ne nastaje iz zle namere, nego iz nepažnje, iz navike da se preko živog prebaci platno jer tako izgleda urednije sa ulice. Alpinisti su baner skinuli u večernjim satima istog dana. Gnezda su ponovo dobila vazduh.

Vratio sam se posle do onog ugla. Pekara je radila, čovek s telefonom je otišao, a Palata Albanija je opet bila samo zgrada, gola, stara, naša. Možda je cela priča stala u onu njegovu rečenicu izgovorenu poluglasno, između neverice i nečeg toplijeg: pa dobro, i zbog ptica je nešto. Jeste. Možda baš ono najvažnije.

Da li biste i vi stali ispred zgrade zbog gnezda koje ne možete da vidite?