Život u privremenom vremenu dok se datum izbora vuče

Komšija je pre neki dan, dok smo stajali u redu kod kioska, slegnuo ramenima i rekao: čekam izbore da bih znao da li da kupim onaj frižider sad ili na jesen. Zvuči kao šala, ali nije. Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine, najavila je intenzivan rad parlamenta u junu, a ta jedna rečenica je više od proceduralne vesti. Ona je tihi način da se kaže: ništa još nije rešeno, i neće biti uskoro.

Računica je suvoparna, ali nemilosrdna. Zakon traži između 45 i 60 dana od raspisivanja izbora do glasanja. Da bi se glasalo do 12. jula, parlament je morao biti raspušten do 28. maja. Taj datum je prošao dok je većina nas gledala na drugu stranu. U međuvremenu, predlog za nepoverenje vladi, koji su još u februaru podnela 62 opoziciona poslanika, i dalje stoji u proceduri i blokira raspuštanje. Tehnički čvor, da, ali i nešto više od toga.

Kako se čekanje pretvorilo u metod

Odlaganje ovde nije slabost sistema, ono je sistem. Kad jedan čovek može da nabraja datume kao da bira termin za servisiranje kola, onda kalendar prestaje da bude neutralna stvar i postaje poluga moći. Aleksandar Vučić je u više navrata ponudio raspon koji se rasteže preko pola godine.

Izbori ili 12. jula, ili od oktobra do kraja novembra; vodićemo se državnim interesima.

Državni interes je elastična formulacija. U njoj stane sve i ne stane ništa. Sociolozi tranzicije bi rekli da je reč o atomizovanom društvu u kome je neizvesnost postala stalno stanje, a ne izuzetak. Klijentelizam ne voli kalendar sa fiksnim datumima, jer fiksni datum znači da neko drugi povlači potez. Dok je datum otvoren, inicijativa ostaje na jednoj strani, a svi ostali samo čekaju.

To čekanje ima cenu koja se ne vidi u budžetu. Vidi se u onom komšiji koji ne kupuje frižider. Vidi se u opoziciji koja ne može da planira kampanju jer ne zna kada je trka. Vidi se u celom javnom životu koji je stavljen na pauzu, u režimu privremenosti koji traje toliko dugo da je počeo da liči na trajno stanje.

Da li je društvo pristalo da živi u zagradi?

Opozicija to dobro oseća. Aleksandar Jovanović Ćuta sažeo je raspoloženje u jednoj rečenici.

Ako je ozbiljna država, neka kaže kada su izbori.

Zahtev je elementaran, skoro detinje jednostavan: reci datum. A upravo ta jednostavnost otkriva koliko je situacija iskrivljena. Pitanje koje bi u stabilnoj demokratiji bilo administrativna sitnica ovde je postalo centralna politička drama.

Ono što me brine nije ni jul ni novembar. Brine me navika. Društvo se navikava da živi u zagradi, da odlaže odluke, da svako planiranje uslovljava nečim što će neko drugi tek objaviti. Vratiću se onom komšiji kod kioska. Možda je on, sa svojim frižiderom, razumeo bolje od svih analitičara: kada vreme samo stoji u mestu, prestaješ da donosiš odluke i počinješ da čekaš dozvolu. A vi, da li ste i vi nešto odložili dok ne saznate datum?