Svemirska ogledala bila bi 4 magnitude sjajnija od Meseca

Svemirska ogledala koja bi noću osvetljavala izabrane tačke na Zemlji dobila su prvi detaljan proračun posledica. Miroslav Kocifaj, Gašpar Bakoš i František Kundracik izračunali su koliko svetla u atmosferu unosi jedan takav satelit kalifornijske kompanije Reflect Orbital. Rad pod naslovom “Atmospheric Light Pollution by Proposed Reflect Orbital Space Mirrors” postavljen je na arXiv 6. avgusta 2026, pod oznakom 2608.06433, i prihvaćen je za objavljivanje u časopisu Astrophysical Journal Letters. Do sada se o toj konstelaciji raspravljalo načelno. Sada uz svaki kilometar udaljenosti stoji broj.

Plan kompanije nije tajna. Pilot satelit Earendil-1 nosi ogledalo dimenzija 18 sa 18 metara i ide na visinu od oko 600 kilometara, sa zadatkom da na tlu osvetli kružnu površinu poluprečnika 2,5 kilometra. Taj satelit je najava za konstelaciju od oko 50.000 većih ogledala, svako dimenzija 54 sa 54 metra. Rad računa upravo sa tom, proizvodnom verzijom.

Šta znači minus 16,7 magnituda

Prividna veličina, ili magnituda, meri koliko nam neko telo izgleda sjajno sa Zemlje. Skala ide obrnuto od intuicije, pa je telo sjajnije što je broj manji, a razlika od pet magnituda znači sto puta veći sjaj.

Za posmatrača koji se zatekne u samom snopu, ogledalo od 54 metra imalo bi prividnu veličinu od minus 16,7 magnituda. To je oko četiri magnitude iznad punog Meseca. Difuzna pozadina neba u tom trenutku ličila bi na suton neposredno posle zalaska Sunca, presvetla da bi se kroz nju videle i najsjajnije zvezde.

Koliko daleko seže sjaj?

Sa udaljenosti od 14 kilometara sjaj jednog ogledala nadmašio bi sjaj neba pod punim Mesecom na većem delu nebeskog svoda. Sa 34 kilometra nebo bi u pravcu snopa i dalje bilo sjajnije nego pod punim Mesecom. Ako bi 400 ogledala osvetljavalo istu tačku istovremeno, a takav scenario autori posebno računaju, sjaj bi bio očigledan i sa 80 kilometara.

Zaključak rada je da jedan takav satelit menja noćnu sredinu do udaljenosti od oko 30 kilometara od osvetljene tačke. Snop je uzak, ali ono što se od njega raseje u vazduhu nije.

Kako je račun napravljen

Model prati dva puta kojima svetlost stiže do posmatrača koji nije u snopu. Prvi je rasejanje dolaznog snopa u vazduhu, i Rejlijevo, na molekulima gasova, i aerosolno, na česticama prašine i kapljicama. Drugi je svetlost koju odbija sama osvetljena površina tla i vrati je nazad ka nebu.

Račun je ponovljen za razne osobine atmosfere i za razne vrednosti albeda, dakle odbojnosti tla, jer sneg i asfalt ne vraćaju istu količinu svetlosti. Sve vrednosti u radu važe za uslove bez oblaka, što je granica koju autori sami postavljaju.

Ko odlučuje kako izgleda nebo

Američka savezna komisija za komunikacije odobrila je Earendil-1 u julu 2026. Odobrenje je stiglo uprkos više od 1.800 komentara javnosti i formalnim prigovorima Američkog astronomskog društva i udruženja za zaštitu tamnog neba. Komisija je zauzela stav da svetlosno zagađenje i smetnje astronomskim posmatranjima ne spadaju u njenu nadležnost.

Nijedno drugo telo taj posao nije preuzelo, pa se pitanje kako izgleda noćno nebo iznad nečije kuće trenutno ne rešava ni na jednom šalteru.

Šta ovaj rad ne dokazuje

Ovo je proračun, ne merenje. Brojke izlaze iz modela atmosfere i pretpostavki o albedu tla, a ne iz posmatranja satelita koji je već u orbiti, pa prva stvarna merenja mogu ispasti drugačija u oba smera.

Vrednost od minus 16,7 magnituda ne odnosi se na Earendil-1, nego na veće ogledalo od 54 metra iz najavljene konstelacije. Pilot satelit je manji i njegov sjaj rad ne izjednačava sa tom brojkom. Takođe, ništa u ovom radu ne govori o tome koliko će ogledala zaista biti lansirano, niti meri posledice po ponašanje životinja i po zdravlje ljudi. Rad meri jednu stvar, koliko svetlosti takav satelit unosi u noćnu atmosferu, i tu meru daje po kilometru udaljenosti.