Pega iz 1947. pokazuje da Sunce može izazvati superbljesak

Tim naučnika Instituta Maks Plank za istraživanje Sunčevog sistema (MPS) u Getingenu i Univerziteta Kolorado objavio je 10. septembra 2026. u časopisu Philosophical Transactions of the Royal Society A rad koji prvi put računa gornju granicu energije bljeska za najveće zabeležene grupe sunčevih pega. Zaključak rada, koji potpisuje Natalija Krivova kao glavni autor: Sunce ima potencijal da proizvede takozvani superbljesak, izliv zračenja koji nadmašuje sve što je do sada direktno izmereno na njemu.

Pitanje nije novo. Krajem 2024. istraživači sa MPS-a su na uzorku zvezda sličnih Suncu pokazali da takve zvezde u proseku jednom u sto godina po zvezdi proizvedu superbljesak. Tokom sedamdeset godina koliko traje svemirsko doba, dakle otkad postoje instrumenti van Zemljine atmosfere koji mogu direktno da izmere energiju bljeska, na Suncu nije zabeležen nijedan. Ranija procena iz 2013. godine za najveću poznatu grupu pega iznosila je 6 puta 10 na 33 erga, ispod praga koji nova studija određuje za superbljesak, a to je 10 na 34 erga, odnosno 10 na 27 džula.

Kako je izračunata granica

Novi pristup ne polazi od teorijskog modela Sunca, nego od stvarno izmerenih podataka. Istraživači su analizirali katalog svemirske opservatorije Solar Dynamics Observatory, sa erupcijama zabeleženim između 2010. i 2016. godine. Prema podacima nemačkog izvora Ingenieur.de, katalog broji 3.137 sunčevih erupcija, među njima 306 posebno jakih bljeskova klase M i X; portal phys.org isti uzorak opisuje uopštenije, kao 300 najjačih bljeskova iz tog perioda. Tim je energiju svake erupcije povezao sa veličinom aktivne oblasti, dela sunčeve površine sa naročito jakim i složenim magnetnim poljem, iz koje je erupcija potekla.

Taj statistički odnos je zatim primenjen na najveću zabeleženu grupu sunčevih pega u istoriji sistematskih merenja, koja datiraju unazad oko 400 godina. Grupa sa oznakom RGO 14886 dostigla je najveću površinu 8. aprila 1947, oko 6.132 milioninke Sunčeve polulopte, odnosno oko 0,6 odsto vidljivog diska, sa prečnikom od oko 40 Zemljinih prečnika. Za poređenje, aktivna oblast iz oktobra 2003, poznata po takozvanim olujama za Noć veštica, imala je oko 3.500 milioninki, otprilike pola površine grupe iz 1947. Prema izvornim podacima, grupa iz 1947. u tadašnjem trenutku nije proizvela nikakav neobičan bljesak.

Primenjena na taj istorijski slučaj, nova metoda daje u uobičajenim scenarijima energiju od nekoliko puta 10 na 33 erga, a u krajnjim statističkim slučajevima procena prelazi 10 na 34 erga, dakle ulazi u zonu superbljeska.

“Naše Sunce ima potencijal za superbljesak. Ono može da stvori ogromne grupe pega koje, načelno, mogu da posluže kao polazna tačka za najekstremnije izlive zračenja”, rekla je Krivova u saopštenju instituta.

Rad o pegama iz 1947. potpisuju, uz Krivovu, i Teodosios Hacistergos (Chatzistergos), Marta Kazačenko i Erdal Išik. Istog dana, u istom časopisu, objavljen je i drugi, prateći rad, čiji je vodeći autor Valerij Vasiljev, naučnik MPS-a; taj rad se bavi vezom između sunčevog magnetizma, ekstremnih čestičnih događaja i superbljeskova na drugim zvezdama, a nije koautorski rad na studiji o pegama. “Prema trenutnom stanju istraživanja, ekstremne čestične erupcije i posebno jaki bljeskovi se često, ali ne uvek, javljaju zajedno”, naveo je Vasiljev.

Ni jedan ni drugi rad ne dokazuju da se superbljesak na Suncu ikada zaista dogodio, niti kada bi se, ako uopšte, mogao ponoviti. Krivova je to naglasila i sama: “Postoje izvesni pokazatelji da i Sunce može da proizvede superbljeskove u velikim vremenskim razmacima. Međutim, neposrednog dokaza nema.” Procena za 1947. godinu, kako navode i sami autori, zasniva se na pretpostavci da su istorijske pege fizički uporedive sa današnjim aktivnim oblastima, a nesigurnosti se sabiraju na svakom koraku, od veličine pege do procenjene energije bljeska. Rezultat je gornja granica mogućeg, ne zabeležen događaj i ne predviđanje kada bi se on mogao ponoviti.