Vučić u Kijevu jedini odbio potpis na deklaraciju o Ukrajini

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić učestvovao je 15. jula 2026. u Kijevu na petom samitu Jugoistočna Evropa, Ukrajina, i sa tog skupa otišao kao jedini učesnik koji nije stavio potpis na zajedničku deklaraciju. Bio je to njegov prvi dolazak u Ukrajinu otkako je počela ruska invazija, a u ukrajinsku prestonicu doputovao je posle Pariza, preko Moldavije i centralne Ukrajine. Deklaracijom su se ostali potpisnici obavezali na nastavak političke, vojne, finansijske i humanitarne podrške Ukrajini, jačanje protivvazdušne odbrane, obnovu zemlje, energetsku bezbednost i ubrzanje ukrajinskog puta ka Evropskoj uniji.

Sam Vučić je posle skupa bio kratak: jedini je koji nije potpisao, a kada se pogleda tekst deklaracije, dodao je, biće jasno zašto. Odgovor je u onome što Beograd godinama ponavlja kao svoju formulu: Srbija nije uvela sankcije Rusiji, ne želi članstvo u NATO i insistira na tome da odluke donosi sama. Potpis na dokument koji sadrži vojnu podršku jednoj strani u ratu tu formulu bi razbio, i to na papiru, pred kamerama, u Kijevu.

Samit je peti po redu, posle Odese, Atine, Dubrovnika i Tirane. U Kijevu su bili predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i zvaničnici Albanije, Moldavije, Rumunije, Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, Bugarske, Crne Gore i Turske, dok se Grčka uključila onlajn. U tom društvu Srbija je jedina zemlja koja nije prišla zajedničkom tekstu, i to ne prećutno, nego uz javno objašnjenje samog predsednika.

Zašto je Vučić uopšte otišao u Kijev ako nije nameravao da potpiše?

Zato što dolazak i potpis nisu ista stvar, i to je ceo smisao poteza. Srbija je potvrdila da podržava teritorijalni integritet Ukrajine u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, što je izjava koja u Beogradu nikada nije bila samo diplomatska ljubaznost. Ista Povelja je argument koji Srbija koristi za sopstvenu teritorijalnu celovitost, pa svako priznanje ukrajinskih granica u Kijevu istovremeno radi i za srpsku poziciju.

Druga strana te računice vidi se u spisku pozvanih. Priština nije pozvana na samit, drugi put zaredom posle Odese, jer Ukrajina nije priznala Kosovo. To je konkretan, merljiv rezultat, i on se ne dobija izostankom sa skupa nego prisustvom na njemu. Vučić je u Kijevu imao i bilateralne razgovore, među njima i sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim.

Šta odsustvo potpisa zapravo znači

Ovo nije prvi put da Srbija ostaje van zajedničkog teksta, ali je prvi put da se to dogodilo u Kijevu, na skupu koji je celom svojom svrhom posvećen podršci Ukrajini. Poruka je time dvostruka i namerno takva: Srbija dolazi, sedi za stolom, govori o infrastrukturi, energetici i evropskom putu, ali ne potpisuje ono što bi je uvelo u vojnu logiku rata.

U Briselu će se taj izostanak čitati kao još jedan podatak u dosijeu o usklađivanju sa spoljnom politikom Unije, tema koja prati Srbiju od prvog dana pregovora i koja se otvara pri svakom novom klasteru. U Moskvi će se čitati kao potvrda da Beograd nije prešao liniju. Opozicija u Srbiji već godinama tvrdi da je ta ravnoteža iscrpljena i da odugovlačenje ima cenu, dok vlast odgovara da je upravo ona razlog zbog kojeg Srbija još uvek sama bira.

Kuloari su, po našim saznanjima, ono što će ovde biti presudno, ne deklaracija. Tekst koji Srbija nije potpisala važi i bez njenog potpisa, a ono što ostaje jeste pitanje koliko dugo se u istom danu može biti gost u Kijevu i država bez sankcija Moskvi.

Da li je izostanak potpisa u Kijevu odbrana srpske neutralnosti ili odlaganje odluke koja se ionako mora doneti?