Popović brani Radića: Gone čoveka zbog onoga što je rekao

Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, ocenio je da nijedan sud neće osuditi vojnog analitičara Aleksandra Radića, kome je ove nedelje određen pritvor pošto je protiv njega najpre raspisana poternica. Popović je naveo da se, po njegovom sudu, radi o progonu zbog izgovorene reči, a ne o delu koje bi izdržalo pred sudom.

Radić, jedan od najpoznatijih domaćih komentatora vojnih i bezbednosnih pitanja, nalazi se iza rešetaka u trenutku kada tužilaštvo protiv njega vodi postupak zbog krivičnih dela iz oblasti nacionalne bezbednosti. Popović je svoju ocenu izneo iz ugla posmatrača i sagovornika odbrane, ne iz ugla suda koji tek treba da utvrdi činjenice.

Optužbe koje se Radiću stavljaju na teret nisu male. Tereti se za dela iz domena špijunaže i terorizma, a nadležni organi tvrde da za pokretanje postupka postoje osnovi. Po pravnoj težini, reč je o jednim od najozbiljnijih krivičnih dela u srpskom zakoniku, za koja su zaprećene visoke kazne i za koja se pritvor određuje kao pravilo, a ne izuzetak.

Ocena analitičara, ne i presuda suda

Popović je precizirao da nijedan sud neće osuditi Radića “uprkos pritisku”, ostavljajući jasno do znanja da govori o svojoj proceni ishoda, a ne o zvaničnom stavu pravosuđa. Njegova tvrdnja pripada javnoj raspravi koja prati svaki osetljiv postupak, u kojoj se argumenti odbrane i optužbe sudaraju pre nego što sudsko veće donese odluku.

Direktor Centra za praktičnu politiku otišao je korak dalje i doveo u pitanje samu odluku da se postupak pokrene. Kritikovao je Vrhovnog javnog tužioca Nenada Stefanovića, opisavši ga kao “partijskog tužioca” i sugerišući da optužnica nosi politički predznak. Sa druge strane, tužilaštvo takve ocene po pravilu odbacuje i insistira na tome da postupa isključivo po dokazima kojima raspolaže, bez obzira na to ko je okrivljeni.

Radić već godinama komentariše naoružanje, vojne budžete i bezbednosne procene, često oštro i bez uvijanja. Popović povezuje upravo tu javnu ulogu sa hapšenjem, tvrdeći da se okrivljeni goni zbog onoga što je rekao u telefonskom razgovoru sa saradnicima, a ne zbog dokazane radnje. Tužilaštvo, međutim, tvrdi da raspolaže osnovima koji prevazilaze puko iznošenje mišljenja.

Da li teret dokaza prati težinu optužbe?

Kada država nekoga tereti za špijunažu ili terorizam, teret dokazivanja je izuzetno visok. To je i suština Popovićeve poruke: teške kvalifikacije zahtevaju izuzetno jake dokaze, a ne posredne zaključke izvedene iz presretnutih razgovora. Ako se optužnica na kraju osloni pretežno na sadržaj telefonskih poziva, pred sudom će se otvoriti pitanje gde prestaje sloboda govora, a gde počinje krivično delo.

Pravosuđe će morati da odgovori na to pitanje kroz izvedene dokaze, a ne kroz izjave za medije, bilo odbrane bilo optužbe. Do tada ostaje sučeljavanje dve ocene: jedne koja u postupku vidi progon zbog reči i druge koja tvrdi da iza optužnice stoje ozbiljni osnovi. Šta mislite, gde je granica između javne kritike i dela za koje neko odgovara pred sudom?