Vučić o tužbi Jasmine Paunović: Apsurdno i sramota

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio je kao apsurdnu i sramotnu najavu Jasmine Paunović da će podneti tužbu, i time podigao ton u sporu koji je dotad tekao pretežno kroz demantije i suprotstavljene tvrdnje. Predsednik je najavu opisao rečima koje ne ostavljaju prostor za nijansu, a Paunović je, sa druge strane, ostala pri stavu da je vest o apoteci u Peći neistinita. Spor je time prešao granicu razmene saopštenja i ušao u fazu u kojoj se pominje sudnica.

Sam povod ostaje uzak i konkretan. Paunović je ranije tvrdila da je objavljena vest o apoteci u Peći netačna, i najavila da će to osporiti pravnim putem. Predsednikova reakcija nije se, međutim, zadržala na sadržaju te tvrdnje, nego je pogodila samu ideju tužbe, koju je nazvao apsurdnom. U toj razlici, između spora o činjenicama i spora o tome ko sme koga da tuži, leži čitava tenzija ovog slučaja.

Zašto rečnik reakcije nadmašuje sam povod?

Kada vrh države na najavu jedne tužbe odgovori rečju sramota, poruka nadrasta pojedinačni navod o apoteci. Reč je o obrascu koji se u domaćoj politici ponavlja: konkretan, gotovo tehnički spor, o tome da li je neka vest tačna ili nije, brzo se pretvara u načelni sukob u kome se meri autoritet, a ne dokazi. Umesto da rasprava ostane na terenu provere, ko šta tvrdi i čime to potkrepljuje, ona se izmešta na teren tona, u kome pobeđuje onaj ko govori glasnije i sa više institucionalne težine iza sebe.

Paunović ostaje pri demantiju i najavi tužbe, što znači da bi teret dokazivanja, ako do postupka zaista dođe, pao na sud, a ne na dnevni ciklus saopštenja. To je, pravno gledano, uredan ishod: sporne tvrdnje razrešava nadležni organ, ne najglasnija strana. Politički gledano, međutim, kvalifikacija apsurdno i sramota izgovorena je pre nego što je ijedan podnesak stigao pred sud, čime se unapred oblikuje kako će javnost tumačiti eventualni postupak.

Šta ovaj spor govori o širem obrascu?

Ovakve epizode retko ostaju izolovane. One se nadovezuju jedna na drugu i grade utisak trajne zategnutosti između vlasti i onih koji je preispituju, pa i onda kada je pojedinačni povod, kao ovde, sveden na jednu tvrdnju o jednoj apoteci. Za čitaoca je zato korisno da razdvoji dva pitanja koja se u ovakvim danima lako stope u jedno: prvo, da li je konkretna vest o apoteci u Peći tačna, i drugo, da li je najava tužbe legitiman potez ili, kako je predsednik ocenio, apsurd.

Odgovor na prvo pitanje daće provera činjenica, a na drugo eventualni sudski postupak, ako do njega dođe. Do tada ostaje razmena reči u kojoj svaka strana ostaje pri svome: predsednik pri oceni da je najava tužbe sramota, Paunović pri tvrdnji da je vest neistinita. Vredi pratiti da li će spor ostati na nivou izjava ili će zaista završiti pred sudom, jer će tek tu biti jasno čije tvrdnje izdrže proveru.

Da li javni funkcioneri i njihovi kritičari sporove oko činjenica treba da rešavaju pred sudom ili je i sama najava tužbe, kako predsednik kaže, apsurdna?