Tadić o Stojkoviću: pokušao da okrene ekipu protiv mene

Dugo je ćutao. Dušan Tadić, čovek koji je sa kapitenskom trakom izlazio na najveće utakmice srpske reprezentacije, sedeo je naspram mikrofona i prvi put složio rečenice koje su mnogi u svlačionici verovatno već znali, ali nikada nisu čuli naglas. Tema je bila jedna: kako je puklo između njega i Dragana Stojkovića.

Priča ne počinje svađom. Počinje, kako Tadić kaže, dobrom saradnjom. Prvih godinu dana sa Stojkovićem bilo je, po njegovim rečima, gotovo idealno, dogovor je funkcionisao, uloge su bile jasne, a kapiten je imao osećaj da igra u sistemu koji mu odgovara. Onda je došla promena pristupa.

Gde je pukla saradnja kapitena i selektora?

Prekretnica je, tvrdi Tadić, bio prelazak na defanzivniju igru. Igrač koji je čitavu karijeru gradio na posedu lopte, na poslednjem pasu i na slobodi da diktira ritam, odjednom je dobio drugačiji zadatak. To samo po sebi ne bi morao da bude kraj, takve taktičke odluke deo su posla svakog selektora. Problem je, po Tadiću, nastao kada se neslaganje oko stila prelilo na odnose unutar grupe.

“Pokušao je da okrene grupu protiv mene, a to me je najviše pogodilo”, rekao je Tadić, i tu rečenicu treba pročitati dvaput. Nije se žalio na minutažu, nije se žalio na poziciju. Govorio je o poverenju u svlačionici, o onoj nevidljivoj mreži odnosa koja drži reprezentaciju na okupu kada rezultat ne ide. Kapiten koji oseti da mu se grupa okreće za leđa prestaje da bude kapiten, makar i nosio traku.

Vrhunac je stigao na Evropskom prvenstvu. Protiv Engleske, na meču koji je trebalo da bude njegov, Tadić je sedeo na klupi. I tada je, kaže, prelomio. Ako je proglašen za najvažnijeg igrača, a završi na klupi u utakmici takvog značaja, onda nešto u toj jednačini ne štima. To nije bila scena sa vidljivom svađom na terenu, nego tih trenutak na rezervnoj klupi koji je odlučio mnogo toga što je usledilo.

Šta sledi posle odbijenog poziva?

Kada je Stojković kasnije pozvao Tadića da se vrati za kvalifikacioni ciklus, odgovor je bio ne. Bez okolišanja. Kapiten koji je smatrao da je grupa okrenuta protiv njega nije video razlog da se vrati u istu atmosferu, ma koliko poziv reprezentacije značio svakom srpskom fudbaleru. Tadić tvrdi da ne žali zbog te odluke, što je možda i najjasniji signal koliko je daleko otišlo.

Za reprezentaciju to ostavlja prazninu koju nije lako popuniti. Tadić je godinama bio igrač oko koga se gradila igra, čovek za prekide, za poslednju loptu, za onaj trenutak kada treba neko da preuzme odgovornost. Selektor sada gradi ekipu bez njega, a navijači će sami odlučiti čiju stranu razumeju. Jer ovo nije priča o jednom čoveku, nego o tome kako se gradi i kako se ruši poverenje u jednoj svlačionici.

Verujete li da kapiten ovakvog formata zaslužuje poslednju reč, ili selektor ima pravo da povuče crtu i krene dalje bez njega?