Posledice Haga: Tramp prozvao šefa NATO-a zbog Irana

Za Srbiju, koja vodi politiku vojne neutralnosti ali svoj bezbednosni i ekonomski horizont vezuje za evropsku perspektivu, svaka pukotina u transatlantskoj vezi nije apstraktna vest iz Haga nego pomak terena na kojem Beograd balansira između Vašingtona, Brisela i Moskve. Upravo zato zamerke koje američki predsednik Donald Tramp sada javno upućuje generalnom sekretaru NATO-a Marku Ruteu zaslužuju pažnju i sa ove strane kontinenta, jer pokazuju koliko je krhka kohezija saveza čije odluke oblikuju regionalnu ravnotežu.

Tramp je, posle samita održanog u Hagu, otvoreno izneo nezadovoljstvo zbog toga što ga saveznici nisu podržali tokom američke vojne akcije protiv Irana. Poruka je upućena lično Ruteu, čoveku koji je tek preuzeo kormilo alijanse i koji je samit u Hagu predstavljao kao istorijski uspeh. Time je dogovor o snažnom povećanju izdvajanja za odbranu, koji je trebalo da bude dokaz jedinstva, gotovo preko noći ušao u senku spora o tome šta članstvo u savezu zaista podrazumeva.

Šta je Hag zaista doneo

Na samitu u Hagu saveznice su prihvatile cilj koji je Vašington dugo tražio: izdvajanje pet odsto bruto domaćeg proizvoda za odbranu i sa odbranom povezane namene do 2035. godine. Reč je o brojci koja je još pre nekoliko godina delovala nedostižno, a koja je sada upisana kao zajednička obaveza. Za Rutea je to bio glavni argument da samit predstavi kao tektonski pomak u načinu na koji Evropa shvata sopstvenu bezbednost, posle godina oslanjanja na američki vojni kišobran.

Problem je u tome što se dogovorena cifra i politička realnost ne poklapaju. Visok cilj na papiru ne briše činjenicu da su mnoge članice odbile da se vojno ili makar glasno svrstaju uz američku operaciju protiv Irana, što je za Trampa suština saveza, a za deo evropskih prestonica pitanje sopstvene procene rizika. Spor, dakle, nije o novcu nego o tome da li alijansa služi zajedničkoj odbrani ili podršci pojedinačnim akcijama najmoćnije članice. To je razlika koja se ne rešava procentima.

Rute se našao u nezavidnom položaju jer mora istovremeno da čuva odnos sa najvažnijim saveznikom i da ne otuđi evropske članice koje finansiraju najveći deo planiranog povećanja. Prema dostupnim informacijama, generalni sekretar je zatražio sastanak sa Trampom upravo da bi smirio tenzije pre sledećeg okupljanja lidera.

Da li novac može da kupi jedinstvo?

Pred julski samit, pitanje koje lebdi nad alijansom nije koliko će se trošiti nego za šta. Pet odsto BDP-a obavezuje budžete čitave decenije unapred, ali ne garantuje da će saveznici sledeći put stati uz Vašington kada on povuče potez sličan iranskom. Tramp poručuje da je solidarnost merljiva i da se očekuje, dok evropske članice podsećaju da NATO počiva na članu pet i kolektivnoj odbrani, a ne na automatskoj podršci ratovima van okvira saveza.

Za Beograd, ova rasprava nije udaljena. Bezbednosna arhitektura Evrope, odnos NATO-a prema regionu i ton koji Vašington nameće saveznicima direktno utiču na prostor za manevar srpske spoljne politike, koja pažljivo odmerava svaki diplomatski kanal. Ako se najmoćnija vojna alijansa na svetu sve glasnije pita šta uopšte drži njene članice na okupu, to je pitanje koje se tiče i zemalja koje formalno nisu u njoj.

Da li je istorijski dogovor iz Haga zaista temelj novog jedinstva ili samo skupa potvrda da Tramp i evropski saveznici različito vide svrhu saveza, znaćemo tek po tome kako će proteći julski samit. Šta vi mislite, može li povećanje izdvajanja za odbranu da nadoknadi nedostatak političkog poverenja unutar NATO-a?