Brisel razmatra američko nuklearno oružje bliže Rusiji

Planovi za razmeštanje američkog nuklearnog oružja bliže ruskoj granici tiču se i Srbije, koja je vojno neutralna od 2007. godine, a okružena je članicama alijanse. Prema istraživanju nemačke agencije dpa, objavljenom 31. jula 2026. u nemačkim medijima, među njima i u minhenskom listu Zidojče cajtung, NATO radi na planovima za proširenje nuklearnog odvraćanja u Evropi, kao odgovor na pretnje iz Rusije.

Kao moguće nove zemlje domaćini pominju se Poljska, Finska i Litvanija. Reč je o nestrateškom nuklearnom oružju, sredstvima manjeg dometa i manje snage, namenjenim za dejstvo po trupama, aerodromima, lukama, komandnim centrima i drugoj vojnoj infrastrukturi. Zvanične potvrde iz Brisela nema. Generalni sekretar saveza Mark Rute u intervjuu sredinom jula rekao je da savez stalno ispituje koje su sposobnosti potrebne i kakav treba da bude miks nuklearnog odvraćanja, uz opasku: „Gde god budemo morali da izvršimo prilagođavanja, uradićemo to.“

Gde je danas američko nuklearno oružje u Evropi

U Evropi je trenutno razmešteno oko 100 bombi tipa B61-12, na šest vazduhoplovnih baza. Te lokacije nalaze se u Nemačkoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Turskoj, a nemačka baza je Bihel u pokrajini Rajna-Palatinat. Stručnjaci smatraju mogućim da su Sjedinjene Države bombe B61-12 već prebacile i u britansku bazu Lejkenhit, ali to nikada nije zvanično potvrđeno.

Taj raspored nastao je po hladnoratovskoj logici, kada je težište savezničke odbrane bilo na zapadu kontinenta. Sve tri zemlje koje se sada pominju kao kandidati ušle su u savez kasnije: Poljska 1999, Litvanija 2004, Finska 2023. Nijedna od njih nikada nije bila deo aranžmana o deljenju nuklearnog oružja.

Šta traže Varšava, Helsinki i Vilnjus

Sve tri prestonice već su načinile korake koji bi razmeštanje pravno omogućili:

• Poljska teži da uđe u NATO program deljenja nuklearnog oružja
• Finska ukida dugogodišnju zabranu tranzita i uvoza nuklearnog oružja
• litvanski parlament razmatra zakon kojim bi se uklonila ustavna zabrana razmeštanja

Za nove bojeve glave bila bi potrebna nova skladišna infrastruktura u Poljskoj i Finskoj. Procena je da bi se proširenje američkog nuklearnog prisustva moglo sprovesti u roku od 24 meseca, što je rok koji govori da nije reč o dalekoj zamisli nego o planu sa kalendarom.

Koliko oružja savez ima u odnosu na Rusiju

Odnos snaga u nestrateškom nuklearnom oružju procenjuje se na više od deset prema jedan u korist Rusije. Američki stručnjak za nuklearno naoružanje Robert Piters iz Heritidž fondacije smatra da bi razuman korak bilo dodavanje 100 do 150 nestrateških nuklearnih ubojnih sredstava u Evropi.

Nemaju svi isto mišljenje. Bivši direktor NATO za nuklearnu politiku Džim Stoks ocenio je da premeštanje sredstava bliže ruskim granicama nije neophodno sa vojne tačke gledišta, jer se postojeći zadaci mogu izvršiti i iz baza na zapadu Evrope. Svrhu celog aranžmana opisao je ovako:

Želimo da se predsednik Putin budi svakog jutra, pije kafu i kaže: danas nije dan za napad.

Razlika između dve procene nije tehnička nego politička. Piters meri broj bojevih glava, Stoks meri utisak koji te glave ostavljaju na Kremlj, a odluka o tome donosi se u telima saveza, ne u analitičkim centrima.

Kako se ovakva odluka uopšte donosi

Nuklearna politika alijanse ne menja se jednim saopštenjem. U aprilu je u Istanbulu održan simpozijum o nuklearnoj politici, a u junu je zasedala Grupa za nuklearno planiranje, telo u kojem se ovakve odluke pripremaju i u kojem svaka članica ima glas. Uporedo teče i evropski kolosek nezavisan od Vašingtona: Norveška je posebnim sporazumom pristupila francuskom nuklearnom kišobranu.

Šta to menja za Srbiju i region

Srbija nije članica NATO i nema mesto u Grupi za nuklearno planiranje, ali deli bezbednosni prostor sa zemljama koje odluku pripremaju. Svako pomeranje nuklearnog praga u Evropi menja okvir u kojem Beograd vodi politiku vojne neutralnosti, proglašenu rezolucijom Narodne skupštine iz decembra 2007. godine.

Naredni koraci se mogu imenovati i pratiti po datumu: izmena ustavnog okvira u Litvaniji, finski propis o tranzitu i uvozu, izgradnja skladišta u Poljskoj i, na kraju, saglasnost Grupe za nuklearno planiranje. Dok se bar jedan od tih koraka ne dogodi, planovi iz Brisela ostaju dokument, a ne raspored.