Nizak Dunav presekao uvoz goriva: u julu stiglo tek 25 odsto
U julu je realizovano oko 25 odsto planiranog uvoza derivata jer barže zbog niskog vodostaja Dunava prevoze samo trećinu uobičajenog tovara. Redovan rad rafinerije u Pančevu postaje presudan za snabdevanje.
- U julu je realizovano svega oko 25 odsto planiranog uvoza naftnih derivata zbog rekordno niskog vodostaja Dunava.
- Barže trenutno prevoze samo 30 do 40 odsto uobičajenog tovara, pa se prelazi na skuplji drumski i železnički transport.
- Državne rezerve dizela iznose oko 269.000 tona, ali su namenjene vanrednim situacijama, ne redovnom snabdevanju.
- Redovan rad rafinerije u Pančevu ocenjen je kao ključan za stabilnost tržišta uz pojačanu sezonsku tražnju.
Realizacija planiranog uvoza naftnih derivata u julu iznosi oko 25 odsto, pokazuju podaci o kojima je ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović razgovarala sa Tomislavom Mićovićem iz Udruženja naftnih kompanija Srbije. Razlog nije komercijalni, već logistički: rekordno nizak vodostaj Dunava presekao je rečni koridor kojim u zemlju stiže najveći deo uvezenog goriva.
Barže koje saobraćaju rekom trenutno prevoze samo 30 do 40 odsto uobičajenog tovara, jer plići plovni put ne dozvoljava puno gaženje. Manji tovar po plovilu znači više tura, duže rokove i veći jedinični trošak transporta. Da bi se popunila razlika, uvoznici pribegavaju drumskom i železničkom prevozu, koji je znatno skuplji od rečnog i podiže nabavnu cenu derivata pre nego što gorivo uopšte stigne na domaće tržište.
Zašto državne rezerve nisu rešenje?
Srbija raspolaže rezervama dizela od oko 269.000 tona, što na prvi pogled deluje kao dovoljan tampon. Te količine, međutim, imaju jasno definisanu namenu: predviđene su za vanredne situacije i prekide snabdevanja, a ne za pokrivanje redovne mesečne potrošnje. Njihovo trošenje radi premošćavanja uvoznog manjka smanjilo bi upravo onaj sloj sigurnosti zbog kojeg rezerve i postoje.
Zato se težište prebacuje na domaću preradu. Rafinerija u Pančevu, jedini veliki prerađivački kapacitet u zemlji, u ovim uslovima nosi najveći deo tereta stabilnosti tržišta. Kada uvoz padne na četvrtinu plana, svaki dan pune prerade u Pančevu direktno nadoknađuje količine koje nisu stigle rekom. Sezonska tražnja dodatno pooštrava račun: leto je period pojačane potrošnje goriva, pa se manjak uvoza poklapa sa vrhom potrošačke krive.
Pitanje redovnog rada rafinerije neodvojivo je od statusa NIS-a. Produženje licence koja kompaniji omogućava neometano poslovanje bilo bi preduslov za maksimalnu iskorišćenost pančevačkih kapaciteta. Bez pune prerade, jedini preostali ventil ostaje skuplji kopneni uvoz, čiji se trošak na kraju preliva na cenu na pumpama.
Ko snosi trošak poremećaja?
Za sada je udar na potrošača ublažen fiskalnim potezom: akcize na gorivo ranije su snižene za 20 odsto, čime je deo pritiska na maloprodajnu cenu preuzela država kroz manji poreski prihod. Taj mehanizam, međutim, ne rešava uzrok problema, već samo ublažava njegov ishod na pumpi. Ako niski vodostaj potraje, kombinacija skupljeg kopnenog transporta i pune sezonske tražnje nastaviće da pritiska maržu uvoznika i distributera.
Osnovni scenario tržišta oslanja se na dve promenljive koje se ne mogu planirati u istoj tabeli: hidrologiju Dunava i regulatorni status rafinerije. Prva zavisi od padavina u slivu i može se popraviti brzo ili ostati problem nedeljama. Druga je stvar administrativne odluke. Dokle god obe rade protiv snabdevanja, teret stabilnosti nosiće Pančevo.
Da li bi Srbija trebalo da gradi veće strateške rezerve goriva kako sezonski poremećaji na Dunavu ne bi svake godine pretili snabdevanju?
