Karota se vraća u Zadar: Tuševljaković posle NIN nagrade na trećem izdanju

Treće izdanje „Karote” Darka Tuševljakovića, koje je Laguna u prodaju pustila ovog ponedeljka, ima novu naslovnu stranu, što za izdavača nije sitnica. Prvo izdanje, izašlo u februaru prošle godine, imalo je tipičnu Laguninu modernu naslovnicu sa apstraktnom geometrijskom kompozicijom. Drugo i treće, posle januarske NIN-ove nagrade, imaju na koricama detalj sa fotografije zadarske obale u kasno popodne, sa naznakom dečje figure koja gleda prema moru. Taj prelaz nije samo grafička odluka, već signal o tome šta izdavač sada misli da knjiga jeste, ne više beogradski intelektualistički roman, već priča koja se odigrava u Zadru i koja kroz tu adresu govori nešto o devedesetim na čitavom prostoru.

„Karota” je peti roman Darka Tuševljakovića, koji je već 2023. dobio Andrićevu nagradu za zbirku priča „Hangar za snove”, kao i Evropsku nagradu za književnost. NIN-ova nagrada mu je dodeljena 19. januara, na ceremoniji u Zadužbini Ilije M. Kolarca, od strane žirija kojim je predsedavao Aleksandar Jerkov, sa članovima Adrijanom Marčetić, Jelenom Mladenović, Vladimirom Gvozdenom i Mladenom Veskovićem, a koji je u užem izboru imao još pet romana, među kojima i „Frau Beta” Laure Barne (HERAedu), „Razgovori s Vješticom” Vladimira Vujovića (Sumatra), „Besmrtne ludosti gospođe Kubat” Milana Tripkovića (Akademska knjiga) i „Opatija Svetog Vartolomeja” Miloša Perišića (No Rules Publishing). Tuševljakovićeva pobeda nije bila iznenađenje, kritika je još od jeseni isticala kompleksnu narativnu strukturu romana i pristup temi traume i odgovornosti koji rad svrstava među najozbiljnije romane o devedesetim koje je srpska književnost dala u poslednjoj deceniji.

Šta se dešava sa romanom u prva četiri meseca

Iskustvo srpskih NIN-ovih nagrada poslednje decenije pokazuje da nagrađeni roman u prva tri meseca doživi dva do tri izdanja, da uđe na top liste prodaje, da bude više intervjua sa autorom u nedeljnicima, a da posle šest meseci najčešće potone u dubinu kataloga izdavača, čekajući mogući festivalski život na sajmovima knjiga. „Karota” se za sada drži iznad tog trenda. Prvo izdanje, sa 264 strane i u standardnom mekom povezu Laguninog formata 13 sa 20 centimetara, raspordato je u februaru, drugo izdanje u martu, sada je treće, dok je u međuvremenu, prema podacima izdavača, u različitim fazama prevođenja roman u sedam evropskih jezika.

Roman se odigrava u Zadru devedesetih godina prošlog veka, u danima koji prethode izbijanju jugoslovenskih ratova. U središtu je grupa od petorice trinaestogodišnjih dečaka koji žive u istom kraju i provode leto pre nego što će im se na horizontu nazreti tamna linija olujnog fronta koji će prekinuti taj život. Davor, glavni junak, vraća se mnogo godina kasnije sa svojom devojkom Ninom iz Beograda u Zadar, da bi se suočio sa potisnutim sećanjima na nekadašnje drugove i otkrio neprijatne istine o sebi i drugima. Tuševljaković gradi narativ koji se kreće između mladalačke perspektive iz devedesetih i odrasle iz sadašnjeg vremena, što stvara dvostruku optiku iz koje se isti događaji vide u različitim moralnim okvirima.

Tuševljakovićeva proza je formalno strogo kontrolisana, sa rečenicama koje se ne razvijaju u dugačke barokne konstrukcije, već se zadržavaju na suvom registru. To je odluka koja podseća na način na koji je Filip David u „Kući sećanja i zaborava” izgradio narativni glas, ali Tuševljaković ide korak dalje i koristi tehniku alternativnih perspektiva, tako da se isti događaj iz različitih uglova vidi sa različitim moralnim težinama. Pošto se nijedna verzija ne potvrđuje kao objektivno tačna, čitalac je primoran da samostalno gradi narativno značenje, što je tip čitalačkog rada koji se u srpskom savremenom romanu ne traži često, ali kada se traži, kao u poslednjim romanima Vidosava Stevanovića ili u „Slučaju Pekić” Igora Marojevića, daje izuzetne rezultate.

Šta je u „Karoti” trajno vredno, a šta je samo posledica trenutne klime, biće jasno tek za godinu, dve. Već sada se vidi da je Tuševljaković u srpsku književnost uveo jednu vrstu zadarske geografije devedesetih koja u dosadašnjoj postjugoslovenskoj prozi nije bila obrađivana sa ovom vrstom pažnje. Roman istovremeno radi i sa temom prijateljstva, rata i oprosta, ne kao apstraktnih kategorija, već kao konkretnih pitanja koja se vraćaju jednom čoveku tridesetak godina kasnije i traže da se sa njima nešto uradi. NIN-ov žiri ovog puta nije rizikovao, ali nije ni izabrao lakšu opciju. „Karota” se može preporučiti onima koji u savremenom romanu traže zaokružen autorski svet, ne onima koji traže lake žanrovske odlike.