Dečja opera iz Terezina: Brundibar na Madlenianumu obeležava deset godina Muzike nade
Operska premijera Brundibara, dela koje je 1942. nastalo u getu Terezijenštat i koje je decu logoraša pre poslednjeg transporta odvelo u improvizovanu salu, večeras se u Madlenianumu izvodi sa lokalnim ansamblom u sklopu obeležavanja desetogodišnjice programa Muzika nade.
Hans Krása je u Terezijenštatu 1942. godine za jednu izvedbu dečje opere koju je tri godine ranije napisao u Pragu, pretvorio sopstveno delo u prostor otpora od dvadesetšest minuta. Brundibar, opera za decu o vrabcu, mački, psu i mladom Aniku koji u zlu gradu sluša naredbe svireposnog svirača vodice, izvedena je u getu pedeset jedan put između 1943. i 1944. godine, sa lokalnim dečjim ansamblom koji se obnavljao posle svake nove transporta ka Aušvicu. Krása sam je u Aušvicu deportovan 16. oktobra 1944. i ubijen istog dana. Većina dece koja su pevala u getu nije preživela. Brundibar je posle rata postao deo svetskog operskog repertoara kao spomenik tog kratkog otpora, ali se izvodi retko, jer traži dečji ansambl koji rad može da posveti nečemu što ima težinu istorijskog spomenika.
Večeras u 19.30 u Madlenianumu, operskoj kući u Zemunu, Brundibar se izvodi po četvrti put u srpskom kontekstu, sa lokalnim dečjim ansamblom Muzika nade, programom koji godinama radi sa decom sa različitim oblicima invaliditeta. Ovogodišnji datum, 26. maj, izabran je da poklopi sa obeležavanjem deset godina od osnivanja Muzike nade, koju je 2016. godine pokrenula Madlena Cepter sa idejom da operska kuća u kojoj nosi ime svoje ćerke ne radi samo kao komercijalna pozorišna scena, već da deo svog rada posveti deci za koju umetnost nije lako dostupna.
Šta opera kazuje i šta od nje ostaje
Brundibar u prvom čitanju izgleda kao tipična dečja opera o pobedi nad svireposnim. Anik i njegova sestra Ankica žele da kupe mleko za bolesnu majku, ali nemaju novca. Idu na gradski trg da pevaju, ali ih sviresepni Brundibar, koji ima monopol nad sviračima na trgu, tera. Tek kada se Aniku pridruže drugi gradski deca i tri životinje, vrabac, mačka i pas, mogu zajedno da nadjačaju Brundibara i zarade mleko. Priča je didaktička, ali kompozitorska partitura nije. Krása piše muziku koja ima češke folklorne motive ali i atonalne pasaže Drugog bečkog kruga, što je za delo namenjeno deci izrazito ozbiljna tehnička zahteva.
Ono što se u Madlenianumovoj izvedbi pojavljuje kao kompleksnost, jeste i to da ansambl Muzike nade radi sa decom uzrasta od osam do osamnaest godina, među kojima su deca sa Daunovim sindromom, autizmom i oštećenjima sluha. Reditelj Andrijana Vesna Popović, koja sa programom Muzika nade radi od osnivanja, partituru je redovno proradila sa decom u sezonama 2024. i 2025, ali je sadašnja izvedba prvi put da se pravi puna scenska postavka. Scenografija je svedena na pet pokretnih elemenata, jednu fasadu kuće, drvo, tezgu, kola sa mlekom i jedan klavir koji je istovremeno i scenografski element i instrument na kojem se izvodi muzika. Klavirski deo izvodi sama dirigentka.
Šta operska kuća priznaje time što ovaj komad radi
Madlenianum je u srpskom kulturnom polju često bio predstavljen kao privatna kuća koja se bavi opernom produkcijom u prostoru u kojem je državna mreža institucija dovoljna. Tom interpretacijom propušta se ono što je ova kuća radila u poslednjoj deceniji, programe kao što su Muzika nade, ili Mladi operski talenti, ili saradnje sa češkim Stavovskim divadlom u Pragu i sa Operom u Brnu. Brundibar je upravo proizvod jedne takve češke saradnje, partitura i scensko rešenje urađeni su u saradnji sa Pražskim sympfonickim orkestrom u sezoni 2022/23, sa namerom da se kuće u Srednjoj Evropi spoje na pojedinim repertoarskim tačkama koje istorijski nose težinu zajedničkog seća.
Program Muzika nade, prema podacima koje sam dobila od direktorske kancelarije Madlenianuma, u deset godina rada obradio je preko tristopedeset dece, sa godišnjim aktivnim ansamblom od oko osamdeset polaznika. Ono što se finansijski ovakav program zahteva, nije malo, jer rad sa decom kojoj treba dodatna pedagoška podrška podrazumeva više rada nego standardni dečji ansambl, sa lokalnim psiholozima i specijalnim pedagozima koji se uključuju u kreativni proces. Ulaznice za sadašnju izvedbu kreću se od dve hiljade dinara, što za jedno operu produkciju nije visoka cena, a deo prihoda od ulaznica programu ide direktno za nastavak rada. Madlenianumov gest, što sa Brundibarom obeležava deset godina svog inkluzivnog programa, ne treba čitati kao PR događaj, već kao racionalan izbor onoga što jedna privatna operska kuća može da uradi sa sopstvenim resursima i sopstvenim kustoskim opredeljenjem. Iz pozorišta sa privatnim vlasništvom kakvo je Madlenianum, treba registrovati uspeh tipa kao što je ovaj, jer državne institucije sa pet puta većim budžetima u istoj deceniji nisu napravile inkluzivni program ovog kontinuiteta.
