Juston naučnici oborili rekord superprovodljivosti na temperaturi od 280 kelvina pri normalnom pritisku

Tim fizičara iz Texas Center for Superconductivity sa Univerziteta u Hjustonu, koji predvodi Pol Č. V. Ču, objavio je 21. maja 2026. u časopisu Nature da je novi materijal na bazi nikla, bakra i fluora postigao superprovodljivost na temperaturi od 280 kelvina, što odgovara oko 7 stepeni Celzijusa, pri normalnom atmosferskom pritisku.

Ako se rezultati nezavisno potvrde, to je najviša ikada izmerena kritična temperatura superprovodljivosti pri ambijentnom pritisku. Stari rekord od oko 250 kelvina postavljen je sa hidridima na visokim pritiscima 2020. godine.

Šta je superprovodljivost

Superprovodljivost je stanje materijala u kojem električna struja prolazi bez ikakvog otpora. Nema gubitaka u obliku toplote. Fenomen je otkriven 1911. od strane holandskog fizičara Hejke Kamerlinga Onesa, koji je pronašao da živa gubi otpor na temperaturi blizu apsolutne nule.

Decenijama je glavni izazov bilo povećanje kritične temperature. Praktične primene zahtevaju hlađenje samo do sobne temperature, što bi otvorilo put za:

• superprovodne dalekovode bez gubitaka
• savršene magnete za medicinske skenere
• kvantne računare bez ekstremnih hladnih komora

Metodologija eksperimenta

Tim Pola Čua koristio je tehniku tankih filmskih nanošenja. Atomi nikla, bakra i fluora deponuju se u kontrolisanim slojevima na safirnoj podlozi. Posle deponovanja, materijal se izlaže preciznoj termalnoj obradi koja omogućava preuredjenje kristalne rešetke.

Kritična temperatura izmerena je dvema komplementarnim metodama:

• posmatranje Majsnerovog efekta, gde superprovodnik izbacuje magnetno polje iz sebe
• merenje električne otpornosti koja pada na nulu

Rezultati su potvrđeni u tri nezavisna laboratorijska postavka. Sirovi podaci dostupni su naučnoj zajednici za nezavisnu reanalizu.

Ključno je da rezultat ne zavisi od visokih pritisaka, što je bio problem ranijih rekordnih materijala. Hidridi vodonika koji su 2020. postigli 250 kelvina zahtevali su pritisak od oko 170 gigapaskala, što je oko 1,7 miliona puta veće od atmosferskog. Takvi materijali nisu praktično primenljivi izvan laboratorijskih uslova. Novi materijal Čuovog tima radi pri pritisku od jedne atmosfere, što ga čini realnim kandidatom za primene u električnim mrežama i medicinskoj opremi.

Šta otkriće NE potvrđuje

Iako su rezultati spektakularni, autori naglašavaju da je do industrijske primene daleko. Trenutni uzorci materijala su veoma mali, debljine svega nekoliko stotina nanometara, i mogu da nose samo niske struje pre nego što se superprovodno stanje prekine. Pre nego što se materijal može koristiti za dalekovod ili magnete, potrebno je razviti tehnologiju proizvodnje u industrijskim količinama. To obično traje između pet i petnaest godina od prvog laboratorijskog dokaza.

Drugo važno ograničenje, koje će zajednica detaljno ispitati, je činjenica da je istorija superprovodljivosti puna nezavisno nepotvrđenih tvrdnji. Najpoznatiji slučaj je rad Ranga Dijasa iz 2023, koji je objavio sobnu superprovodljivost u materijalu na bazi lutecijuma, ali ga je više nezavisnih timova ubrzo opovrgnulo.

Nature je objavljivanje rada Pola Čua uslovio temeljnijim postupkom recenzije od standardnog. Pet nezavisnih recenzenata umesto uobičajena dva ili tri. Tim Čua je ovo izričito tražio.

Veza sa srpskom fizikom

Otkriće je interesantno jer Institut Vinča već decenijama radi na superprovodnim materijalima u saradnji sa Sankt Peterburgom i Hjustonom. Domaći istraživači koje vodi Đorđe Stojanović najavili su pokušaj nezavisne reprodukcije eksperimenta tokom leta 2026. To je standardni naučni postupak za potvrdu rekordnih rezultata.

Da li je sobna superprovodljivost realno postignuće u sledećih deset godina ili samo laboratorijski kuriozitet?

Recite svoje mišljenje, gde po vama leži najveća praktična korist od sobne superprovodljivosti, podelite stav u komentarima.