Niška lisica pod nepouzdanim mesecom: lutkarska premijera za hrabriju decu

Mala lisica je sama u šumi. Pronalazi prijatelja u mesecu, uz čije svetlo nalazi hranu, igru i odmor. Kada mesec nestane, kreće u potragu oslanjajući se na ono što je nekada čula od majke.

To je polazna situacija „Mesečeve lisice”, koja u Pozorištu lutaka u Nišu večeras u 19.30 ima premijeru. Predstava traje pedeset minuta. U tom intervalu, kako se vidi iz radne probe koju je trupa otvorila pre nedelju dana, oko pozornice se uspostavlja vrsta tišine kakvu lutkarsko pozorište retko traži.

Mali gledalac kome je predstava namenjena (gornja granica je sedam godina, donja praktično ne postoji) ne dobija ni dramatičan zvuk, ni žurni dijalog. Dobija dugačku, polako razvijenu scenu u kojoj se lisica obraća mesecu i prima savete koje je čula od majke.

Ko stoji iza predstave

Premijeru potpisuje sledeća produkcijska ekipa:

• režija: Andrej Boke
• dramaturgija: Mina Petrić
• muzika: Geza Kučera
• scenski pokret: Rita Gobi
• lutke i kostimi: Sandra Nikač
• glasovi: Jelena Đorđević, Aleksandra Pavlović, Toma Bibić, Dejan Gocić
• narator: Minja Peković

Prva repriza zakazana je za nedelju 31. maja u 11.30. Produkcijska kuća to objašnjava potrebom da deca, posle prvog susreta sa predstavom uveče, dobiju i jutarnji termin, kada se sale lutkarskih pozorišta tradicionalno bolje pune.

Boke i tiha rediteljska poetika

Andrej Boke, mladi reditelj koji je u Nišu pre tri sezone postavio „Pet braće”, „Mesečevoj lisici” prilazi sa rediteljskom poetikom koja je u srpskom lutkarskom kanonu uvek bila manjinska.

Umesto antropomorfizovanog životinjskog sveta sa jasnim moralnim porukama, on koristi:

• minimalnu naraciju
• dugačke pauze
• odsustvo komične dinamike koja je u dečjim predstavama gotovo obavezna

Pitanje koje se postavlja nije da li je predstava lepa, nego da li je takav tempo izvodljiv pred gledalištem od šest godina. Boke je u razgovoru za Glas juga rekao da veruje da deca tog uzrasta mogu da prate kompleksniji ritam ako su lutke pažljivo izvedene. Tvrdnja koju će predstava večeras testirati u realnom vremenu.

Šta lutkarsko pozorište može da kaže o samoći

Tema „Mesečeve lisice” nije jednostavna ni za odrasle.

Dete u predstavi vidi malu životinju u trenutku gubitka, u trenutku kada se neki spoljni izvor stabilnosti gasi, a unutrašnji mora da se aktivira. Boke je u tekstu objavljenom u programskoj knjižici naveo da je to namera dramaturške potke, da pokaže kako se dete (ili lisica, što je u ovom slučaju ista figura) može osloniti na ono što već nosi u sebi.

Lutkarsko pozorište u Nišu ima dugu tradiciju. Izraslo je iz lutkarske sekcije Pionirskog doma „Stanko Paunović” i decenijama čuva specifičnu poziciju u srpskoj kulturi tako što se ne meša sa mainstreamom dečje produkcije.

To znači da ovde nema:

• komercijalnih franšiza
• animiranih likova prepoznatljivih iz crtanih filmova
• edukativnih sklopova koji se pravdaju kurikulumom

Niška kuća radi autorske predstave sa scenografima i kompozitorima koji se često vraćaju, što stvara prepoznatljivu vizuelnu poetiku. Starija deca, ona koja su u Pozorištu lutaka odrasla, prepoznaju je i kao odrasli gledaoci. „Mesečeva lisica” se uklapa u tu logiku.

Vizuelna i muzička poetika

Vizuelni jezik predstave, koliko se može videti iz najavnih fotografija, oslanja se na hladnu paletu plave i srebrne sa lokalnim akcentima toplog svetla u trenucima kada se mesec pojavljuje.

Sandra Nikač, koja je već radila nekoliko predstava u Nišu, ovde koristi tehniku ploskaste lutke kombinovane sa marionetom. To je tehnički izazov u prostorima manje sale, ali daje mogućnost da se lisica vidi i kao mala figura u dubokom kadru i kao krupni plan u trenucima monologa.

Rita Gobi, koreografkinja sa mađarske savremene scenske scene, donosi pokrete koji nisu iz lutkarskog vokabulara, već iz fizičkog teatra. Lutkari će biti vidljivi gledaocima, što je odluka koja u srpskom lutkarskom pozorištu još nije postala pravilo.

Muzika Geze Kučere, prema kratkom isečku koji je trupa pustila na društvenim mrežama, oslanja se na klavir i blagu elektroniku, sa retkim akustičnim instrumentima. Ne ilustruje. Ne podvlači emocije. Ide paralelno sa tekstom, što takođe od mlade publike traži više pažnje.

Zašto je ovo važno za niški kulturni kalendar

Premijera u Pozorištu lutaka uvek znači više nego što se misli izvan grada. Niš, sa svojim Niškim simfonijskim orkestrom, Niškim pozorištem i Pozorištem lutaka, ima kulturnu infrastrukturu koja se ne može uzeti zdravo za gotovo.

Posle smanjivanja subvencija u poslednjih nekoliko godina, ova infrastruktura ima sve manje prostora za eksperiment. Da niška lutkarska kuća uprkos tome bira da postavi predstavu sa tako tihim tempom, jeste umetnička sloboda koja zaslužuje da se primeti.

Da li lutkarsko pozorište može da nauči dete da bude samo?

Pitanje na koje će odgovor moći da daju roditelji koji budu odveli decu na premijeru. I to ne odmah, već posle nekoliko dana, kada se vidi kako se „Mesečeva lisica” taloži u dečjem unutrašnjem prostoru.

Ova predstava traži strpljivog malog gledaoca. Onaj kome se ona pokloni, ne zaboravlja je lako.

Šta mislite, da li ovakav tih i polagani lutkarski stil može da pronađe svoju publiku u 2026, ili dete iz generacije naviknute na brz vizuelni ritam traži drugačiji teatar?