Srpkinje prvi put u zvaničnom programu Kana
Tamara Todorović i Tara Gajović prve su srpske rediteljke u zvaničnim selekcijama Kana, sa filmovima nastalim u senci pritisaka na fakultete.
- Tamara Todorović i Tara Gajović prve su srpske rediteljke u zvaničnim selekcijama Kana.
- Kratki film "Niko ništa nije rekao" ušao je u glavnu takmičarsku konkurenciju, jedan od 10 izabranih među 3.184 prijave.
- Diplomski film "Preko praga" plasiran je u studentski program La Cinef, 19 izabranih od oko 2.750 prijava.
- Poslednji put je domaći kratki film bio u glavnoj konkurenciji 1987, kada se na Kroazeti pojavio Miloš Radović.
Na spisku od deset kratkih filmova koji se nadmeću za nagradu glavne konkurencije 79. Kanskog festivala, među imenima iz Francuske, Japana i Brazila, našla se i jedna srpska rečenica koja zvuči kao priznanje krivice i kao odbrana istovremeno. Tamara Todorović je sa petnaestominutnim filmom “Niko ništa nije rekao” postala prva srpska rediteljka u glavnoj takmičarskoj selekciji kratkog metra ovog festivala, izabrana iz 3.184 prijave pristigle iz 136 zemalja.
Drugu polovinu ovog dvostrukog događaja potpisuje Tara Gajović, čiji je diplomski film “Preko praga” uvršten u studentski program La Cinef, gde je prošao kroz sito od oko 2.750 prijava na svega 19 izabranih naslova. Dve mlade autorke tako su, u razmaku od nekoliko dana na istom festivalu održanom od 12. do 23. maja, pomerile granicu koja je decenijama stajala nepomično.
Zašto je ovo važnije od jednog festivalskog pasusa?
Da bi se razumela težina ovog rezultata, dovoljan je jedan datum: 1987. Tada je domaći kratki film poslednji put bio u glavnoj konkurenciji Kana, sa Milošem Radovićem. Sve što se događalo u međuvremenu na Kroazeti za srpsku kinematografiju značilo je periferiju, sporedne programe, paralelne sekcije. Ulazak u glavnu selekciju kratkog metra nije nostalgična fusnota nego prekid jedne duge tišine.
“Niko ništa nije rekao” je koprodukcija Srbije, Francuske, Slovenije i Hrvatske, sa producentskim kućama Naked i Crnom Vučinić iza projekta i Stefanom Arsenijevićem kao mentorom. Premijerno je prikazan 22. maja. “Preko praga” je rad nastao na Fakultetu dramskih umetnosti, pod mentorstvom Srdana Golubovića. Dva filma, dve škole, dva ulaza na isti festival, ali iza oba stoji ista produkcijska klima.
Filmovi koji su nastali uprkos
Obe autorke su, govoreći za “Danas”, odbile da svoj uspeh odvoje od konteksta u kojem je nastao. To je redak gest u industriji navikloj na zahvalnice i diplomatske formulacije.
Veliki je uspeh imati film u Kanu, nastao je u okolnostima strašnih režimskih pritisaka na fakultete.
Tako Tara Gajović opisuje uslove u kojima je radila na diplomskom filmu. Tamara Todorović je svoju poziciju izrekla jednako jasno, vezujući lični trijumf za širi pokret.
Ponosim se odlaskom na Kan, kao što se ponosim i studentima koji su inicirali važne promene.
Ovakve izjave menjaju način na koji se čita selekcija. Festival je zatvoren 23. maja, Zlatnu palmu za najbolji film odneo je “Fjord” Kristijana Mundjiua, dok je nagradu za najbolji kratki film dobio Federiko Luis. La Cinef je krunisao “Laser-Cat”. U tom rasporedu pobednika, dva srpska imena nisu osvojila glavne trofeje, ali su osvojila nešto što se teže meri: mesto na spisku sa kojeg ih više niko ne može izbrisati.
Ono što ostaje otvoreno jeste pitanje šta sistem radi sa autorkama koje su prošle uprkos njemu, a ne zahvaljujući njemu. Da li će se ove dve karijere graditi u zemlji koja ih je posredno gurnula ka Kanu, ili negde drugde?
Kome verujete više, festivalskom žiriju ili rečenici autorke koja kaže da je film nastao uprkos, a ne zahvaljujući?
