Tri srpska imena na Kroazeti: kratki metar koji se gleda van programa

U sali Bunjuel, koja je tradicionalno rezervisana za projekcije Cinéfondationa, na večernjoj projekciji 22. maja bilo je sto pedeset gledalaca, među njima oko trideset profesionalaca iz svetske distribucije. „Preko praga”, dvanaestominutni igrani film Tare Gajović, snimljen u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, igrao je drugi u nizu od četiri kratka filma iz studentske selekcije. Kada se završio, Gajović je primila aplauz koji je trajao duže od jedne minute, što za studentski rad nije malo, pošto je publika u toj sali poznata po hladnoj pažljivoj procenjivačkoj kulturi. Kanski Cinéfondation je program kroz koji su prošli i Andrej Zvjagincev, Bahman Gobadi, Korneliu Porumboju, ali i, ne tako davno, Maja Miloš.

Tri srpska imena u kanskim selekcijama ove godine nisu samo statistička pojava. Tamara Todorović sa kratkim filmom „Niko ništa nije rekao” takmiči se u zvaničnoj konkurenciji kratkog metra, među deset odabranih naslova na svetskom nivou. Tara Gajović sa „Preko praga” je u Cinéfondationu, selekciji od osamnaest studentskih filmova iz filmskih škola širom sveta. Ivan Marković sa dokumentarcem „Obećani prostori” učestvuje u ACID-u, paralelnoj sekciji koju vodi Asocijacija za difuziju nezavisne kinematografije i koja je u poslednjih deset godina postala mesto otkrića za autore poput Eduarda Vilijamsa ili Adrijana Sitarua. Tri različite selekcije, tri različita tela koja na različite načine biraju filmove, i sva tri ove godine sa srpskim imenima.

Šta to znači za domaću scenu

Ako se uzme u obzir da Srbija sa svojom filmskom kinematografijom u poslednjih dvadeset godina ima u kanskim selekcijama uglavnom jedan film po godini, najčešće kao deo regionalne ili balkanske koprodukcije, prisustvo tri autorka i autora istovremeno je signal koji vredi pažljivo registrovati. Reč je o generaciji rediteljskih poetika koja je svoju formaciju završila u poslednjih sedam ili osam godina, pre svega na FDU, ali i na ESEC-u u Parizu (gde je Tamara Todorović studirala posle Beograda) i u Sarajevu (gde je Marković bio u rezidenciji DOK.Inkubator). Sva tri filma su evropske koprodukcije sa manjinskim učešćem srpske produkcije, što je deo evropskog filmskog ekosistema u kojem manje nacionalne kinematografije rade kao manjinski koproducenti većih projekata.

„Preko praga” Tare Gajović je priča o Mariji, sedamnaestogodišnjoj devojci iz grada na severu Srbije koja u jednom popodnevu mora da odluči da li će uzeti pasoš svoje majke i preći granicu, ili će ostati. Film se ne završava jasnim izborom, što je u tradicionalnoj domaćoj srednjometražnoj produkciji bila bi smatrana nedovršenost, ali u kontekstu Cinéfondationa upravo to je ono što ga kvalifikuje. Gajović je studentkinja generacije 2022. u klasi profesora Srdana Golubovića, što je ekipa koja je proizvela i Maju Đurović, čiji je „Korak po korak” lani bio u Berlinaleu.

„Niko ništa nije rekao” Tamare Todorović je formalno potpuno drugačiji film. Sedam minuta, snimljeno u jednom kadru, dijalog dve mlade žene u kafeu u Beogradu o tome šta se desilo na prošlonedeljnom žurci. Tema je seksualno nasilje koje se ne imenuje izričito, dijalog teče oko reči koje se izbegavaju. Forma jednog kadra je dramski rizik, ali Todorović, koja je pre filma radila kao asistentkinja Mile Turajlić, ima zanatsku disciplinu da je iznese. Selekcija u zvaničnu konkurenciju kratkog metra je za debitantsku rediteljku Kana ravan ulazu u glavnu igru, jer iz tog programa svaki peti naslov u poslednjih deset godina dobio je distribuciju u Francuskoj, Nemačkoj i Beneluksu.

Ivan Marković sa „Obećanim prostorima” je već iskusniji autor, njegov prethodni dokumentarac „Belomorska tišina” bio je u Lokarnu 2021. ACID nije takmičarska sekcija, ali jeste prostor u kojem se gledaju filmovi za buduće distributerske dilove, što je vidno i iz brojki, jer je polovina ACID-ovih ovogodišnjih naslova već posle festivala potpisala ugovore sa francuskim distributerima. „Obećani prostori” se bavi temom napuštenih industrijskih objekata širom Srbije, snimani su u Boru, Bačkoj Topoli, Knjaževcu i Smederevskoj Palanci, sa naracijom koja se kreće između opservacijskog dokumentarca i eseja. Filmski centar Srbije, koji je za sva tri filma pružio deo finansiranja, ovo se može vrednovati kao trostruka potvrda funkcionisanja sistema, ali ostaje pitanje koliko se ti uspesi pretvaraju u realnu domaću distribuciju kada se filmovi vrate kući.