Preminuo Klajv Dejvis, čovek koji je otkrio Vitni Hjuston

Postoji jedan trenutak koji se u njegovim memoarima ponavlja kao refren: mladu pevačicu prvi put čuje uživo u nekom klubu, i u glavi mu se, pre nego što ona završi prvu strofu, već sklapa ceo aranžman, ceo album, cela decenija. Tako je Klajv Dejvis slušao Vitni Hjuston početkom osamdesetih. I tako je, najverovatnije, slušao gotovo svakog koga je potpisao. Čovek koji je decenijama presudno oblikovao šta milioni ljudi puštaju u kolima i na svadbama umro je u ponedeljak, 22. juna, u svom domu na Menhetnu, u 94. godini, mirno i okružen porodicom. Krajem maja bio je hospitalizovan u Njujorku zbog respiratornih problema.

Rođen 4. aprila 1932, Dejvis je bio advokat koji je u muzički biznis ušao bočno, kroz pravne ugovore, a ostao u njemu kao jedan od retkih izvršnih direktora čije se ime pamti jednako kao imena zvezda koje je lansirao. Predsednik Columbia Recordsa bio je od 1967. do 1973, Arista Records osnovao je i vodio od 1974. do 2000, a J Records držao do 2011. To je gotovo pola veka u kojem se popularna muzika promenila do neprepoznatljivosti, a on je sve to vreme ostao na istom poslu: da prepozna glas i da mu napravi okvir.

Šta zapravo radi čovek koji nikada nije otpevao ni jednu notu?

Lako je Dejvisa svesti na listu imena, a ta lista jeste nestvarna: Brus Springstin, Dženis Džoplin, Karlos Santana, Vitni Hjuston, Ališa Kiz, Keli Klarkson. Sa Aretom Frenklin nije počinjao, ali je radio s njom u trenutku kada je njena karijera tražila novi život, i na Aristi joj ga je vratio. Ono što se teže opisuje jeste posao koji stoji iza tih imena. Dejvis je bio čovek koji bira pesmu, redosled na albumu, producenta, čak i trenutak izlaska singla. U industriji koja voli da veruje u čistu inspiraciju, on je bio dokaz da iza najemotivnijih hitova često stoji hladna, precizna procena nekoga ko sedi s druge strane stakla.

To ga je činilo i predmetom spora. Bilo je izvođača koji su mu zamerali da previše upravlja, da od umetnika pravi proizvod. Bilo je i onih koji su otvoreno govorili da bez njega ne bi imali karijeru. Obe stvari su, verovatno, istovremeno tačne, i upravo u tom procepu leži cela istorija odnosa između umetničke slobode i tržišta u američkoj muzici druge polovine dvadesetog veka.

Kraj jedne ere, ili samo jednog čoveka?

Sa Dejvisom odlazi tip muzičkog mogula koji je vladao iz fotelje izdavačke kuće, u vremenu kada je izdavačka kuća još bila kapija kroz koju se moralo proći. Danas algoritam radi deo onoga što je nekada radilo njegovo uho, a umetnici zaobilaze kapiju koju je on čuvao. Možda je zato njegova smrt više od gubitka jedne osobe: ona je podsetnik na model muzičke industrije koji se već uveliko ugasio, samo što je sada otišao i njegov najpoznatiji predstavnik.

Uvršten u Rokenrol kuću slavnih 2000. godine, sa više priznanja Recording Academy, Dejvis je do kraja ostao prisutan, pre svega kroz čuvene pretdodelne žurke pred Gremi nagrade, koje je on pretvorio u instituciju. Kada sledeći put neki glas s radija zazvuči kao da je sastavljen baš za vas, vredi se setiti da je upravo to bila njegova veština. A pitanje koje ostaje glasi: ko danas, u svetu plejlisti i striminga, uopšte sluša tako pažljivo kao što je on slušao?